Quote:

---

Само не знам више детаља. Крајем октобра престаје да ради, а читава хајка на њега је због његових доктораната и магистраната. Не могу Србија, ЦГ и РС да имају двадесет доктора и магистара средњовјековне археологије, па још да сви буду Срби. Знам да иза тога стоји, између осталих, Михаило Милинковић, археолог незналица и дворска будала, који је на превару добио катедру на Филозофском факултету.

---

------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare

Quote:

---

Ово је било актуелно у јуну, када је преко 60 археолога скочило у одбрану професора Јанковића:

УПРАВИ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА
УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
И
ОДЕЉЕЊУ ЗА АРХЕОЛОГИЈУ


Уважени професори,
Поштоване колеге,

Након дужег праћења дешавања на Одељењу за археологију Филозофског факултета, у вези са реизбором односно унапређењем доцента Ђорђа Јанковића, нашег професора и колеге, и међусобних консултација нас потписника овог писма, обраћамо вам се у нади да ћемо бити од користи.
Сви ми, потписници овог писма, смо као стручњаци – археолози изашли са Филозофског факултета, и због тога нас дубоко повређују и узнемирују вести и информације које говоре о покушају рушења угледа и кредибилитета Одељења за археологију, а самим тим и Филозофског факултета уопште. Покушаћемо да објаснимо како то видимо.
Мала група колега, чији је главни експонент доцент Бранислав Анђелковић упорно покушава да оспори не само унапређење доцента Ђ. Јанковића у више звање већ и његов последњи реизбор у звање доцента пред пензију. Разлози који се при томе наводе могу се сврстати у три групе:

1.Прва се односи на научни кредибилитет Ђ.Јанковића а изражава се увредљивим етикетирањем – „квазинаучност и псеудо-методологија“ коју наводно Ђ.Јанковић примењује у свом раду – „тезе без озбиљнијег научног утемељења“, „погрешне премисе…као и идеје које трују српски народ и студенте археологије…“
2.Друга се односи на „некомпетентност“ комисија које су годинама уназад допуштале реизбор Ђ.Јанковића у доцентско звање, као и некомпетентност спољњег члана последње предложене комисије.
3.Трећа дотиче питање „академског морала“, ма шта то значило.

Кренимо редом:
1. Када је у питању научни рад Ђ.Јанковића неспорно је да је он интензивно истраживачки, а такође је чињеница да су његови публиковани научни радови често наилазили на бурне реакције једног малог круга колега а закључци у њима на тешке, рекли би, некада и инквизиторске вербалне осуде (М. Васић, писмо Филозофском факултету поводом књиге Ђ. Јанковића „Српске громиле“ ). Парадоксално, али уз све најгоре квалификације ни до данас није написано ни слово озбиљне и конкретне научне полемике о јасно издвојеним научним проблемима у радовима Ђ. Јанковића. Флоскуле да неки од закључака Ђ.Јанковића „..представљају спекулацију без икаквог утемељења у археолошкој науци“ дискусији В. Иванишевића и М. Поповића на реферат Ђ.Јанковића, Погреб Срба у раном средњем веку ( прочитаног на VI Међународном конгресу словенске археологије у Новгороду, одржаног 26-31.августа 1996, и објављеног у зборнику овог скупа: Труды VI Межународного Конгресса славянской археологии. Проблемы славянской археологии, Том 1, Москва 1997), или „ … закључци се граде на погрешним премисама…“, …књига је опасна као литература која трује српски народ идејама које немају никаквог научног основа…“ (М. Васић, писмо Филозофском факултету поводом књиге Ђ. Јанковића „Српске громиле“), без и речи полемике о истраженој археолошкој грађи, њеном хронолошком и етно-културном опредељењу, не значе баш ништа, од ма како „компетентних и еминентних“ стручњака биле изречене. Оне могу да говоре само о непознавању материје у коју се на овакав неодговоран и површан начин упуштају њихови аутори.
Сви научни резултати, поготово у хуманистичким наукама подложни су критици и полемици, без изузетка. Али да би она била научна, опоненти изнетим резултатима и закључцима морају бити упознати са материјом колико и сам аутор истраживања, што је у овом случају, на жалост далеко од истине.

2. Занимљиво је да о компетентности чланова комисија за реизборе Ђ. Јанковића говоре колеге Б. Анђелковић А. Палавестра који су по области свог рада највише удаљени од тема којима се Ђ. Јанковић бави.
Истраживањем порекла Срба и Словена Јанковић је морао заћи у сферу археологије римског доба као и област антрополошких истраживања, за шта су несумњиво компетентни професори А. Јовановић и Ж. Микић. У противном, прихватио би давно превазиђену поделу историје до нулте и од нулте године као и назадно поимање да оно што није записано није ни постојало у историји. Колеге који се баве праисторијском археологијом из оваквог става могли би извући закључак о узалудности свог рада. На крају, на то га обавезује и релевантна европска литература која питање порекла Словена не ограничава на Средњи век.
Питање компетентности у комисијама је врло осетљиво и дискутабилно и не решава се површним посматрањем и изједначавањем компетенција са формалним радним местом које неко заузима. Да не помињемо случајеве у којима су комисије одобриле не само реизбор него и напредовање на „часну реч“ кандидата, о скором објављивању радова, који су узети у обзир при бодовању, а у неким случајевима се и после више година нису појавили. Да ствар буде гора такве колеге се предлажу и улазе у комисије као „еминентни“ стручњаци као што је то случај са ванредним професором М. Милинковићем који дозвољава себи а и дозвољава му се, да потпише негативан извештај о унапређењу Ђ. Јанковића.
Сасвим непринципијелно, колеги Б. Анђелковићу засметало је учешће професора класичне археологије у комисији за реизбор Ђ. Јанковића, али му није засметало непримерено етикетирање књиге Ђ. Јанковића од стране колеге М. Васића, без икада објављене било какве стручне расправе, која је додуше била, али и остала, само у најави. М. Васић се иначе у свом раду бави искључиво археологијом римске цивилизације о којој нема говора у књизи коју „анатемише“ и проказује као опасну.

3. Позивајући се на „академски морал“ Б. Анђелковић оспорава Ђ. Јанковићу даљи статус предавача на факултету као и валидност реферата ранијих реизборних комисија, називајући их формалним и фиктивним. „Академски неморални“ су и колеге из Археолошке збирке Филозофског факултета које Б. Анђелковић не види као своје равноправне колеге, компетентне за области којима се баве, већ као неке „запослене“ у поменутој Збирци са „гласачком улогом“ у опредељивању око комисије за реизбор. Чини се да за Анђелковића академски морал значи праћење „директива“ „еминентних“ стручњака, непоштовање, вређање и блаћење свих који не мисле у складу са њима. Поштовање колега уопште, па и оних код којих је некада био студент за Анђелковића очигледно није у складу са академским моралом. Треба рећи да је због сличних ствари, због неуважавања и примитивног етикетирања чланова редакције Гласника Српског археолошког друштва, чији је он био уредник, као и вређања осталих чланова друштва, одлуком велике већине у Скупштини САД, Анђелковић смењен са места уредника овог часописа.

Цењене колеге,
Мислимо да је проблем настао око реизбора, односно унапређења Ђ. Јанковића отишао предалеко, а избацио је на површину много дубље проблеме који су били прикривени.
Присуствујемо, чини нам се, организованом покушају прогона доцента Филозофског факултета који се заснива на „греху“ другачијег мишљења. Да је у питању прогон, јасно се види из дефинисаног циља, да се Ђ. Јанковић уклони са места доцента Филозофског факултета. А да је организован говоре чињенице да се Б. Анђелковић и А. Палавестра позивају у својим писменим обраћањима (Одељењу за археологију и Наставно научном већу) један на другога уз упорно инсистирање на учешћу колега М. Поповића и В. Иванишевића из Археолошког института као и М. Милинковића са Одељења за археологију у комисијама за реизбор и унапређење. Поменуте колеге су, како је документовао сам Б. Анђелковић, годинама уназад оспоравале научни рад Ђ. Јанковића, често увредама али без иједне аргументоване стручно полемичке речи. Из дописа А. Палавестре види се да није намера стварање објективне, неутралне комисије која би се позабавила вредновањем и бодовањем резултата Ђ. Јанковића у археологији, кроз објављене радове и његов педагошки рад, већ изазивање поделе међу члановима Одељења за археологију око питања да ли треба формирати комисију која ће допустити реизбор или комисију која ће својим негативним мишљењем створити услове да се Ђ. Јанковић отпусти са факултета. Није нам познато да комисије треба да се формирају са унапред одређеним било којим од ова два циља. Није јасно по ком основу Б. Анђелковић присуствује састанку који А. Палавестра има са деканом у вези ових питања.

Несхватљиво је и неприхватљиво да у ери демократског отварања нашег друштва, на Филозофском факултету који је и у тешким временима увек био чувар слободне мисли, присуствујемо сценарију који је добро познат из мрачних времена тоталитарног режима, када су људима због деликта мишљења изрицане и најтеже пресуде.
Оваква ситуација није опасна само по Ђ. Јанковића. Много је опаснија по Одељење за археологију. Дискредитовањем претходних комисија за реизбор Ђ. Јанковића отвара се питање потребе ревизије и осталих реизбора и унапређења, с обзиром да су исти чланови учествовали и у комисијама за реизборе и унапређења других колега. С тим у вези, релативизује се стручност бројних колега који су дипломирали, магистрирали и докторирали код Ђ. Јанковића, па и код других професора, чији део и ми потписници овог писма чинимо. Због тога смо озбиљно забринути и због тога имамо право, које нам нико не може оспорити, да улазимо у овај проблем. Поставља се на крају крајева и питање опстанка Одељења за археологију ако се његови чланови, доктори наука прозивају за „фиктивне реферате“ о реизборима и унапређењима, квалификују као „гласачка маса“ или покушавају протерати због својих „опасних и тровачких“ идеја.
Не треба сметнути с ума ни кампању коју жута штампа (недељник Таблоид) истовремено са овим догађањима на Филозофском факултету, води против неких од чланова Одељења за археологију, као и археолога из других установа. Некако се намеће утисак да је поменута кампања „Таблоида“ у непосредној вези са догађањима на Одељењу за археологију, с обзиром на детаље садржаја који могу бити пласирани само из археолошких кругова, а можда и из састава Оделења за археологију.

С обзиром да је процедура за унапређење Ђ. Јанковића окончана под нама непознатим околностима, а имајући увид у прописе Универзитета о унапређењима, на основу којих верујемо да Ђ. Јанковић испуњава потребне услове за унапређење, мислимо да је потребно извршити увид у комплетну документацију која се односи на овај поступак. Такође тражимо да се, уколико се докаже нерегуларност поступка, он понови уз сасвим транспарентно бодовање резултата Ђ. Јанковића. Ово више није само његова ствар, већ ствар принципа који морају у овом случају бити испоштовани до краја и који морају важити за сваког под истим условима, због нормалног даљег рада Филозофског факултета.

Мислимо да је у најбољем интересу Факултета и Одељења за археологију да поднесе кривичну пријаву против „Таблоида“ због навода који штете његовом угледу. Наравно, такву пријаву Факултет може поднети заједно са другим институцијама чији су службеници на најпримитивнији начин вређани у овом листу. Још важније је да се установи да ли неко од наставног особља снабдева такву штампу садржајима који су уперени дубоко против интереса целог Филозофског факултета.

Надамо се да ћете схватити да је наше обраћање иако тешког и непријатног садржаја, писано са најбољим намерама да се на факултету, са ког смо и сами понели добро васпитање и стручна, корисна знања којима су нас учили наши професори, не дозволи прогон људи по било ком основу и заустави ширење оваквих негативних појава које каљају углед Филозофског факултета.

---

------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare

Quote:

---

КОМИСИЈИ ОДЕЉЕЊА ЗА АРХЕОЛОГИЈУ
ЗА РЕИЗБОР ДОЦ. ДР Ђ. ЈАНКОВИЋА

Слободан сам да Комисију за реизбор доцента др Ђ. Јанковића (1947) упознам са следећим чињеницама:

1. Као одговор на „нова тумачења ране историје Срба” у Византолошком институту САНУ одржана су предавања која су указала на прекрајања историјских извора. У саопштењу академика Божидара Ферјанчића (Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво: Осврт на нова тумачења. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 117-154), поред осталог се наглашава: „Још чуднија тумачења царевих вести изнео је Ђ. Јанковић, предлажући да се то првобитно боравиште Срба, односно крај око Сервије, пребаци на сасвим другу страну Балканског полуострва. Према његовој комбинацији, нечувеној у било каквом озбиљном научном раду, цар писац није мислио да је у питању град у области Солуна већ Салоне (Solina), a онда би Сервија била добро познато место Срб у околини Книна, које је око 150 km далеко од Салоне. Тако су по предању Срби уствари стигли у залеђе Солина, односно у западну Далмацију. Не улазећи у методолошки недопустиво прекрајање података извора, само бисмо хтели да подсетимо на сву бесмисленост комбинације Ђ. Јанковића: да ли је могуће и помислити да је византијски цар, говорећи о славном граду Солуну (Θεσσαλονίικη) уствари имао у виду Салону (Σαλωνα), главни град римске провинције Далмације, који се под тим именом више пута спомиње у истом спису De administrando imperio. Споменута комбинација је очигледно направљена да би се потврдила што ранија присутност Срба у залеђу далматинске обале, а при томе нису поштовани основни принципи методологије историјских истраживања.” Оштар став и мишљење о таквој псеудонауци изнео је и академик Љубомир Максимовић (Покрштавање Срба и Хрвата. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 155-174).

2. Подсетимо се да су наступ и идеје Ђ. Јанковића критиковани и на скупу VI Международный конгресс славянской археологии, Новгород, 26-31 августа 1996 г., што се може проверити и у зборнику са овог скупа Труды VI Международного Конгресса славянской археологии, Том 1: Проблемы славянской археологии, ур. В. Б. Седов. Москва 1997: Институт Археологии Российской Академии наук. Такође и Том 3: Этногенез и этнокультурные контакты славян, где се у дискусији о реферату Ђ. Јанковића Словенске особине насеља позноримског доба на југоистоку Паноније, истиче да закључци Ђ. Јанковића „почивају на тезама без озбиљнијег научног утемељења” (стр. 375).

3. У допису бр. 158/1, од 30.06.1999. др Милоја Васића, директора Археолошког института, упућеном Наставно-научном већу Филозофског факултета у Београду, поводом спорне књиге Ђ. Јанковића, Српске громиле (Београд 1998: Свесловенски савез [књига није имала рецензенте]), наглашава се: „Методолошки поступак који је спроведен у овој књизи, непримерен је археолошкој и историјској науци. Закључци се граде или на погрешним премисама, или на недоказаним хипотезама које се у каснијем тексту сматрају као непобитни докази (…) овде се ради о псеудонауци (…) књига је опасна као литература која трује српски народ идејама које немају никаквог научног основа. На исти начин била би опасна за студенте археологије”.

4. Говорећи о потоњој дискусији организованој на Филозофском факултету поводом Јанковићеве спорне књиге, М. Јевтић поред осталог, истиче “We have organized a discussion about this book, considering it pаrticularly dangerous as the author is a lecturer at the University. There were strong negative reactions by colleagues”. (Modern Serbian archaeology and the problem of ethnic identification. Pp. 175-180 in Auf der Suche nach Identitäten: Volk – Stamm – Kultur – Ethnos, Internationale Tagung der Universität Leipzig vom 8.-9. Dezember 2000, eds. S. Rieckhoff and U. Sommer. BAR International Series 1705. Oxford 2007: Archaeopress).

5. После свега поменутог, не изненађује чињеница да се интервју са Ђ. Јанковићем који је, како се каже „први издвојио и особине Срба у раном средњем веку, што је опширно аргументовао [sic!] 1998. у монографији Српске громиле” налази на сајту STORMFRONT SRBIJA White Pride World Wide: www.stormfront.org/forum/...74150.html

У Поговору своје књиге Српске громиле Ђ. Јанковић „не жели да се покори Ватикану, Немцима или Америци”, те након помињања НАТО пакта, „накарадних ставова” колега које мисле другачије од њега, и сличне неакадемске тематике, у истом духу додаје: „Надам се да ће ова књига бити допринос објективном сагледавању истине о српском етничком простору, мада сам свестан да фабрику лажи старог и новог светског поретка неће зауставити. (...) Присутан је и оправдан страх да ће Хрвати, нарочито они српског порекла, уништавати громиле у нашим областима које држе под окупацијом”.

6. Како се већ показује, ни следећа, недавно објављена, такође спорна и у сличном маниру срочена књига Ђ. Јанковића Српско поморје од 7. до 10. столећа, Београд 2007, коју је објавило Српско археолошко друштво (у време када је Ђ. Јанковић био његов председник [рецензенте је ангажовао сам аутор: протојереја др Р. Поповића са Богословског факултета СПЦ и др Г. Томовић из Историјског института,]), није у стручним академским круговима наишла на бољи пријем, што је очито из веома детаљног приказа који је на немачком написао афирмисани колега из Археолошког института у Софији, S. Stanilov (Archaeologia Bulgarica 11/3 (2007): 107-111). Упадају у пажњу карте наводне тадашње Србије (нпр. Карта 8. на стр. 205) на којима се она простире бар до Истре.

7. Скрећем пажњу на неуобичајену чињеницу да се као потписници претходног реферата за реизбор доцента др Ђ. Јанковића (27.10.2003–27.10.2008, др Александар Јовановић, др Живко Микић, др Сава Тутунџић) најмање или уопште (не)јављају компетентни стручњаци за археологију средњег века. Подсећам да тадашњи шеф матичне катедре за археологију средњег века проф. др Војислав Јовановић, који је имао стручно знање и увид у рад Ђ. Јанковића, није желео да потпише реферат о његовом реизбору (претходну комисију 25.12.1998–25.12.2003, чинили су др Војислав Јовановић, др Александар Јовановић и др Живко Микић).

8. Верујем да није уобичајено да се у комисијама (које практично чине исти потписници), за одбрану магистарских и докторских радова којима је ментор Ђ. Јанковић такође најмање јављају компетентни стручњаци за археологију средњег века. Како тумачити детаљ да је једини потписник из домена археологије средњег века код ових реферата и рецензије Јанковићеве књиге др Г. Томовић?

9. На разлоге оваквом саставу поменутих комисија и упадљивом избегавању наших водећих стручњака за археологију и историју средњег века (др Михаило Милинковић, др Вујадин Иванишевић, др Марко Поповић, др Весна Бикић, др Радивој Радић итд.), можда више светла баца податак да је на 29. годишњем скупу Српског археолошког друштва, 30. маја 2007. у Београду, реферат Ђ. Јанковића Жидовар – увод у ранохришћанску археологију Илирика и Словена (напомињемо да научна селекција и верификација реферата у смислу Scientific Committee тела састављеног од експерата, које на сличним скуповима у свету одобрава или одбија реферате, на досадашњим скуповима САД практично није постојала), изазвао веома оштру критику по питању квази-научности и псеудо-методологије, између осталих, и нашег реномираног стручњака за археологију средњег века др Вујадина Иванишевића, председника Научног већа Археолошког института у Београду. Уз све то, коришћење верског текста као историјског доказног средства, како се то чини у реферату Ђ. Јанковића, противно је свакој логици егзактне археолошке науке.

Наглашавам да се „формалним” и „фиктивним” рефератима, који не исказују стварно стање ствари и не уважавају аргументе већ по инерцији „механички” продужавају и толеришу статус кандидата који за то више не испуњава услове, а посебно када су потписници некомпетентни за одређену област, обезвређује идеја реизбора наставника и цикличног оцењивања и провере његових академских домета и деловања.
Сматрам да би Комисија, при одлуци да ли доцент Ђ. Јанковић са таквом библиографијом треба или не и даље да предаје студентима археологије и врши на њих утицај, морала да има у виду и наведена мишљења угледних стручњака за средњи век, како археолога, тако и историчара.
Поштујући сваку будућу одлуку Комисије, не дајем свој вредносни суд, пошто се бавим другом облашћу археологије. О академском моралу и академској етици, међутим, сви који припадамо академској заједници позвани смо и власни да изнесемо суд и мишљење.

У Београду, 12.03.2008. С поштовањем,

Доцент др. Бранислав Анђелковић
Одељење за археологију

---

------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare

Quote:

---

Члановима Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду
Коментар на електронско писмо доцента др Бранислава Анђелковића, упућено Комисији Одељења за археологију за реизбор доц. Др Ђ. Јанковића, које су добили чланови Одељења

Као што сте приметили, Б. Анђелковић тражи да не будем реизабран, да будем отпуштен, због, по његовом мишљењу, моје морално - политичке неподобности за звање доцента. Дакле, Процес је ушао у нову фазу. Мислим да ми то даје право да се осврнем на лик и дело доцента др Бранислава Анђелковића. Пошто је залудан, судећи по броју студента који прате његове курсеве и дипломирају код њега (а за то прима плату једнаку онима који имају студенте), посветио се аматерском бављењу Средњим веком. То је добро; када буде савладао средњевековну археологију, можемо се надати компетентној расправи, али нисам оптимиста. Овај предани бранилац доцентског достојанства, признајем, подмладио ме је, подсећањем на стара времена морално - политичке подобности, на златно доба комесара и дириговане науке. У том духу, да самокритички денунцирам сам себе: написао сам још чланака о етничком простору Срба, на пример у зборницима Географског факултета и Етнографског музеја. Као непоправљив грешник, тиме се поносим и стрпљиво чекам ликвидацију од стране подобних.
Данас су његова мета сухозид, грнчарија и моја маленкост, а сутра, ко зна? Зато ћу његовом писму, којим тражи моје искључење са Факултета, посветити извесну пажњу. Читаоце овог дописа, чланове Одељења и остале, упућујем да доносе закључке на темељу оног стручно написаног и објављеног.

1.
Није птица све што лети. Б. Ферјанчић ми је замерио тумачење да је Константин Порфирогенит можда погрешно повезао словенско Солун и Солин (Салона је постојала и код Солуна, итд.), поводом његових података о Србима код Солуна и у Далмацији, да бих објаснио податак истог цара да су се Срби населили у Далмацији, и на крају закључује, бранећи своја тумачења, да недопустиво прекрајам податке писаних извора, непоштујући историјску методологију. Ја сам археолог, закључке доносим на основу археолошке грађе, археолошком методологијом, и не пада ми на памет да примењујем историјску методологију, за коју нисам компетентан. Апсурдно је објашњавати члановима овог одељења шта је археологија, али као да некима то није јасно. Исти, веома заслужни Б. Ферјанчић, преводи податак Константина Порфирогенита о Диоклеји са Дукља, о Римљанима са Романи, итд., и нико га није оптужио да прекраја изворе, и томе слично. Због личног уважавања професора Б. Ферјанчића, нисам му одговорио, а његово мишљење сам касније навео у својој књизи Српске громиле, 132. Да ли је у науци некима нешто дозвољено, а другима не, или се забране односе само на чланове „академске заједнице“?

2.
Заборавио је Б. Анђелковић да спомене ко ме је „критиковао“ и да сам ја ту „критику“ објавио у књизи Српске громиле; реч је о М. Поповићу и В. Иванишевићу. Пошто Б. Анђелковић не зна археолошку методологију, не вреди објашњавати мане наведене дискусије против мојих ставова, заснованих на археолошкој грађи, где им је главни аргумент дисквалификација, из арсенала бивше КП, типа „без утемељења“, а не археолошке чињенице, што је недостојно за стручне и научне стандарде нашег доба. Пошто „критику“ ученог В. Иванишевића мог другог објављеног реферата из Новгорода нисам (још) имао прилику да обелоданим, овде сажето преносим да је он грнчарију (извињавам се што користим овај неакадемски израз) са Сапаје приписао Черњаховској култури, односно Готима. Оне који знају да разликују грнчарију (и керамику) по изради, облицима, украсу, обавештавам да је на римској Сапаји нађена грнчарија особена за Банат и Бачку у 3. и 4. столећу, што би онда значило, по В. Иванишевићу, да су Готи тамо живели у исто време. Такво тумачење би захтевало не само прекрајање тумачења писаних извора, већ и самих писаних извора. Заиста, ја не припадам таквој „академској заједници“.

3.
Наведено писмо М. Васића делим купцима дотичне књиге, као рекламу, њега и сви студенти могу да прочитају у библиотеци Одељења, јер је ипак реткост да се тражи „спаљивање“ књиге, данас. Али како је кренуло, бринем се и за себе… Б. Анђелковић је изоставио део писма који гласи: „О археолошкој компоненти биће говорено у предвиђеној критици у часопису Старинар“; од тада прођоше 9 година а критике нема… Као да неко мало вара? Малчице?
Рецензент? То би могао да буде само неко ко познаје материју, рецимо из Пољске или Русије, а тамо нико ни слово није написао ни против мог реферата прочитаног у Новгороду и објављеног, ни против моје књиге.

4.
Захваљујем на обавештењу о објављеном политичком мишљењу М. Јевтића, које ми није било познато; али и даље нигде археолошких чињеница …

5.
Интервју? Б. Анђелковић прати неке чудне сајтове, ваљда има доста слободног времена, па ми открива где ме све цитирају. Немам његова интернет знања, па не знам где све њега цитирају. Питам се, да ли је погледао моје силабусе, и да ли их је упоредио са својима, или са оним М. Милинковића?
Ни једну од мојих књига очигледно није прочитао, па ни Српске громиле; зато о њеном садржају (чињеницама) нема коментара, већ само на њен поговор, у коме се препознао. Овде се упустио у обмањивање (да ли је то уобичајено у „академској заједници“ којој припада?), јер ми пребацује да за „накарадне ставове“ оптужујем колеге који другачије мисле од мене, а ја сам написао да М. Поповић и В. Иванишевић заступају накарадне ставове приписујући громиле 6-9. столећа романизованом становништву, и затим сам цитирао њихову дискусију из Новгорода (Српске громиле 155). Колико ми је познато, они нигде нису доказали да громиле припадају романизованом становништву.
Зашто није „академски“ да дигнем глас, у врло скромном, заправо безначајном тиражу, против оних који су извршили геноцид над мојим народом (и Јеврејима, Циганима…) у два светска рата, против оних који и данас спроводе „етничко чишћење“ Срба (и Српкиња) са Косова и Метохије, а следе Врање и Лесковац?

6.
Ево овде правог примера малограђанског пијачног оговарања. Научно звање др Р. Поповића није „протојереј“ (при цркви Свете Петке, где се замерио М. Поповићу), јер је он редовни професор Богословског факултета Универзитета у Београду и (shocking!) Правног факултета Универзитета у Београду (предаје Историју Цркве и Црквено право). Не знам да ли Б. Анђелковић зна немачки, или му је неко превео приказ моје нове књиге Српско поморје од 7. до 10. столећа С. Станилова, кога он зна (sic!), као „афирмисаног колегу“? Па он је управо препоручује стручњацима; моја књига је најпродаваније издање САД, а са интернета је преузето преко 1600 примерака.
Тамјан и црна боја мантије професора Р. Поповића су тако лоше деловали на Б. Анђелковића, да се сасвим изгубио и почео да фантазира, па пише да се у мојој последњој књизи може наћи: „Србија … се простире бар до Истре“.

7.
No comment.

8.
Б. Анђелковић је незналица, и то безобразна. Његов браноцентрични свет завршава се на четвртом спрату Филозофског факултета и у то мало књига библиотеке Одељења за археологију о Блиском Истоку. На Далеком Истоку, давно, давно, извесни Чуангце (Kwang –Zze) пише, између осталог у делу Срећан излет, о разликама у домету врапца и птице п'енг… Има још књига! Радови Г. Томовић ће дуго бити цитирани, тврдим далеко дуже од делаца Б. Анђелковића о мумији и М. Милинковића о Јелици.

9.
Крешендо (crescendo)!
По Б. Анђелковићу, избегавам водеће стручњаке за средњевековну археологију, М. Милинковића, В. Иванишевића, М. Поповића (да ли је случајно обрнуо редослед?), В. Бикић, Р. Радића(?). Он дели археологију на мумију и остало! Видела жаба да се коњи поткивају па и она дигла ногу! На основу чега доцент Б. Анђелковић оцењује да су наведене личности водећи стручњаци средњевековне археологије? На основу свог великог знања или на основу изјаве М. Милинковића да је написао књигу, којом је преварио Веће Филозофског факултета 2005, или књиге В. Иванишевића о средњевековној нумизматици, или у име Партије? Као критику мог реферата о налазу 1. столећа са Жидовара, наводи једино мишљење „реномираног стручњака за археологију средњег века“, В. Иванишевића, а реч је о преисторијско - античкој теми!? Доцент Б. Анђелковић би требало да научи да разликује Преисторију, Антику од средњевековне нумизматике (где је заиста компетентан В. Иванишевић, што се може пратити на интернету), да их не би бркао приликом обављања својих задатака. Зашто није погледао шта је написао професор А. Јовановић о Жидовару, или мисли да и њега треба избацити са Факултета, пошто сам од њега преузео датовања, из (sic!) публикације Филозофског факултета о Жидовару? Као врхунац логике кожних капута, доцент Б. Анђелковић прети увођењем „Scientific Comimittee“ (он мисли да је то кадровска комисија), где ће он као експерт да даје дозволе ко сме а ко не сме да чита реферат на научним скуповима? Опомињем, он може бити опасан на власти!
Доцент Б. Анђелковић заводи и неке методолошке новине, диктирајући: „коришћење верског текста као историјског доказног средства … противно је свакој логици егзактне археолошке науке“! Ооооо… Б. Анђелковић нуди студентима изборни предмет „Библијска археологија“, иако по сопственим, напред наведеним речима, очигледно не користи Библију (то је једна књига са много страна, обично црних корица, са крстом (sic!), која садржи верске текстове Јевреја и хришћана, а у њој се спомињу и Египћани, као и низ држава и народа Блиског Истока). Можда мисли да се та грана археологије тако зове по Библосу (Byblos), или по некој библиотеци?

У закључку др Б. Анђелковић сугерише да ме комисија не изабере, на основу мишљења појединих археолога и историчара што их је навео, позивајући се на академски морал и академску етику академске заједнице којој припада. Изјављујем да су тај морал и та етика мени непознати као појам, као и да сам заиста задовољан што не припадам његовој „академској заједници“.

Цивилизацијска је срамота да се на Одељењу за археологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, у земљи Србији, археолошко наслеђе Срба не сме назвати својим именом.

9. 4. 2008.


Ђорђе Јанковић
djjankov@f.bg.ac.yu

---

------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare

Quote:

---

Ја сам археолог, закључке доносим на основу археолошке грађе, археолошком методологијом, и не пада ми на памет да примењујем историјску методологију, за коју нисам компетентан.

---

Quote:

---

Б. Анђелковић је незналица, и то безобразна. Његов браноцентрични свет завршава се на четвртом спрату Филозофског факултета и у то мало књига библиотеке Одељења за археологију о Блиском Истоку.

---

Quote:

---

Цивилизацијска је срамота да се на Одељењу за археологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, у земљи Србији, археолошко наслеђе Срба не сме назвати својим именом.

---

Quote:

---

Djole misli da su gromile srpske. Kako mu ne pade na pamet, onako da razmisli makar na sekund, kako to da ti Srbi, po njemu prisutni od Adama na Balkanu, uporno spaljuju mrtve, cak i onda kada je hriscanstvo, pocev od 4. veka postalo sluzbena religija Carstva. Kako to da bas u Iliriku i Dalmaciji, inace, pored Sirije i Afrike, najhriscankijoj provinciji u 4 i 5. veku, neki Srbi uporno spaljuju mrtve?

---

Quote:

---

Pa ne samo tada, vec ih, po Djoletu, spaljuju bogami i do 10 veka.

---

------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare

Quote:

---

Iskopavanje slučaja
__________________________________________

Arhibarabe

Pljačke, prevare i drugi sunovrati na Odeljenju za arheologiju beogradskog Filozofskog fakulteta

Nastavljaju se skandalozna dešavanja, kako na Odeljenju za arheologiju beogradskog Filozofskog fakulteta, tako i u samom Srpskom arheološkom društvu. Osim već opisanog nepotizma i interesne povezanosti pojedinaca, najnoviji događaji ukazuju da je sve to zapravo samo vrh ledenog brega. Glavni razlog zbog čega se sve ovo dešava je slučaj reizbora docenta dr Đorđa Jankovića i pokušaj grupe njegovih sledbenika da ponovo uzurpiraju Srpsko arheološko društvo i njegov Glasnik

Piše:Saša Segedinski

Podsećanja radi, Janković je već 25 godina reizabran u zvanje docenta (rođen je 1947., dakle ima 61 godinu ), jer nikada nije uspeo da postigne napredovanje u nastavničkom zvanju, pre svega zbog veoma niskog nivoa same nastave, nemanja objavljenih radova u inostranstvu i krajnje opskurnih pseudonaučnih i kvaziarheoloških ideja koje je zastupao, a koje su teško kompromitovale čitavu srpsku arheologiju.
O lošem glasu koji prati Jankovića svedoči i to da je za vreme rata u Hrvatskoj, tamo izvodio divlja arheološka iskopavanja pri čemu su devastirani pojedini lokaliteti, a materijal i dokumentacija su odneti u nepoznatom pravcu. Istovremeno su pljačkani muzeji u Drnišu i Kninu, raskopana bazilika u Uzdolju, a osim Jankovića u svemu ovome učestvovali su Milojko Budimir, nekadašnji kustos Kninskog muzeja, kao i pojedini studenti i diplomci Đorđa Jankovića koji su zajedno sa njime učestovali u devastaciji arheoloških lokaliteta.

Reizbor

Jankovićevi ostrašćeni "ratnici" svojevremeno su uzurpirali Srpsko arheološko društvo i za to vreme ga srozali na najniže grane, kako ugled tog Društva, tako i njegovu izdavačku delatnost jer su se u Glasniku Srpskog arheološkog društva tada objavljivali članci opskurnog sadržaja, kako samog Jankovića, tako i njegovog polupismenog zamenika Stanka Trifunovića, a kulminaciju beščašća predstavljalo je objavljivanje Jankovićeve knjige "Srpsko pomorje od VII-X veka"koja je dobila najnegativnije kritike od međunarodne stručne javnosti. Ipak, kako bi se Jankovićeve štetne ideje što šire plasirale, Jankovićev pajtaš Đorđe Ćapin je bez saglasnosti Srpskog arheološkog društva čitav sadržaj knjige stavio na internet čime je samom Društvu naneo duplu štetu.
Na samom fakultetu, Janković je odavno poznat po veoma niskim nastavničkim kriterijumima tako da je kod njega studirao i diplomirao čitav niz studenata bez poznavanja stranih jezika i rada na kompjuteru, koje je Janković kasnije pozapošljavao po muzejima u Bosni i Hercegovini, ali i Srbiji, na mesto starijih kolega koji su proterani tokom etničkog čišćenja, i na taj način je stvorio čitav niz fanatičnih sledbenika što se nedavno i pokazalo.
Za ovu arheološku školu je veoma karakterističan neobičan metodološki postupak u kome se prvo pojavi "naučni" zaključak, a tek se kasnije po svaku cenu traže dokazi na osnovu kojih je zaključak stvoren.
Prošle godina, izabrana je nova uprava Srpskog arheološkog društvakoja je pokušala da uspostavi red u samom Društvu i da mu vrati nekadašnji ugled učenog društva, a novo uredništvo Glasnika je za kratko vreme postavilo svetske standarde poput dve obavezne recenzije i samim tim dobilo visoku kategorizaciju časopisa, uz aklamaciju stručne javnosti, ali se istovremeno jako zamerilo Jankovićevim fanatičnim sledbenicima jer je osporilo štampanje nadriarheoloških, diletantskih i šarlatanskih nebuloza.
Međutim, istovremeno su se dešavale skandalozne stvari na samom Odeljenju za arheologiju. Najpre je po svaku cenu pokušan izbor Đorđa Jankovića u zvanje vanrednog profesora pri čemu su u samom Veću odeljenja glasali ljudi koji po zakonu uopšte nemaju pravo glasa jer nisu nastavno osoblje već nenastavni saradnici iz Arheološke zbirke fakulteta, poznatiji po konzumaciji alkohola i zavođenju studentkinja nego po stručnom radu predvođeni pripadnikom tzv. "obrenovačkog lobija" Miroslavom Lazićem.
O svemu je obavešten i sam dekan fakulteta koji je svojom odlukom najzad zaveo red i zabranio dalje mešanje nenastavnog osoblja Zbirke u odlučivanje nastavnika i saradnika Odeljenja za arheologiju.
Kod reizbora Jankovića bilo je dosta čudnih događaja. Tako se kаo potpisnici prethodnog referаtа zа reizbor docentа dr Đ. Jаnkovićа pojavljuju dr Аleksаndаr Jovаnović, dr Živko Mikić i dr Sava Tutundžić, koji uopšte nisu kompetentni stručnjаci zа аrheologiju srednjeg vekа, što je očito iz njihove biografije. Malo je poznato da je kod predhodnog reizbora tаdаšnji šef mаtične kаtedre zа аrheologiju srednjeg vekа prof. dr Vojislаv Jovаnović, odbio dа potpiše referаt o Jankovćevom reizboru jer je bio dobro upoznat sa njegovim kvazinaučnim radom.
Karakteristično je da se u komisijаmа zа odbrаnu mаgistаrskih i doktorskih teza kojimа je mentor Đ. Jаnković nаjmаnje jаvljаju kompetentni stručnjаci zа аrheologiju srednjeg vekа. Tako je jedini potpisnik iz domenа srednjeg vekа kod svih Jankovićevih teza i referata, kao i i recenzije njegove knjige dr G. Tomović, po struci istoričar, penzionisan i naučni saradnik Istorijskog instituta
Jedini razlog za ovаkav sаstаv pomenutih komisijа je upаdljivo izbegаvаnje nаših vodećih stručnjаkа zа аrheologiju srednjeg vekа kao što su prof. dr Mihаilo Milinković, dr Vujаdin Ivаnišević, predsednik Naučnog veća Arheološkog instituta, dr Mаrko Popović, dr Vesnа Bikić itd., jer po Jankoviću oni nisu stručni i kompetentni u odnosu na njega.
Ipak, više svetlа bаcа podаtаk dа je na samom odeljenju čak osam nastavnika osporilo reizbor Jankovića u zvanje docenta, a kamoli njegov izbor u zvanje vanrednog profesora.
Odeljenje je potom formiralo komisiju od pet članova, kojoj se Janković protivio zbog uključivanja renomiranog eksperta za srednji vek dr Marka Popovića i prof dr M. Milinkovića. Uz pomoć nadglasavanja pomenute glasačke mašine iz Arheološke Zbirke, pod vođstvom već pomenutog M. Lazića čiji sin studira arheologiju, nadvladava predlog da Jankovićev referat za ponovni izbor za docenta ipak pišu stari nekompetentni članovi, pre svega Živko Mikić, antropolog nekrofil, čijem je sinu Iliji Mikiću, lošem studentu arheologije koji nije bio u stanju da položi ispit kod profesora Mihajla Milinkovića, Janković gestikulacijom i mimikom pomogao da isti ispit položi pred specijalnom komisijom.
Osim Mikića tate, referat za reizbor Jankovića još potpisuju i prof. dr Aleksandar Jovanović profesor klasične arheologije koji sa oblašću nacionalne arheologije srednjeg veka nema nikakve veze i koji je kod studenata poznat kao "dobrica" koji pušta diplomske radove od dvadesetak strana, kao i pomenuta penzionisana istoričarka G. Tomović. Ova družina će svojim formаlnim i fiktivnim referаtom samo pokušati da mehаnički produži agoniju, odnosno tolerisanje statusa kаndidаtа koji zа to više ne ispunjаvа uslove.
Odavno je poznato da je Janković konfliktna ličnost i da je u sukobu sa ogromnim delom kolega, a pre svega onim iz Arheološkog instituta. Janković je svojedobno bio angažovan da izradi novu stalnu postavku arheološkog odeljenja Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu, ali je nedugo nakon početka rada na postavci, zbog svojih pseudonaučnih ideja, a na zahtev stručnog veća muzeja, udaljen sa projekta postavke koji je potom izradio dr Marko Popović. Zajedno sa Đorđem Ćapinom iz Herceg Novog, otpočeo je iskopavanja na Prevlaci kraj Tivta, a čak su zajedno oteli arheološki materijal iz zbirke muzeja u Tivtu kako bi ga predali monasima u novoobnovljenom manastiru na Prevlaci za potrebe njihove zbirke.
Ovo su samo neki od brojnih primera kršenja osnovnih načela Kodeksa profesionalne etike tipični za Jankovića i njegovu kliku. Međutim, najveća šteta je u tome da iza Jankovića ostaju generacije priučenih kvazistručnjaka, zadojenih štetnim pseudoarheološkim idejama.
Naime, poslednjih dvadesetak godina Janković se bavio isključivo ranim Slovenima pokušavajući da dokaže da su starosedeoci na području čitave bivše SFRJ zapravo bili prasrbi, a kao ključni argument za dokazivanje ovako nečega je isključivo prisustvo gomila kamenja tzv. "gromila", koje su, u nedostatku drugih konkretnih nalaza i istorijskih izvora krucijalni dokaz da su starosedeoci bili Srbi i to po mogućnosti još od praistorije. Janković je devedesetih godina vršio čitav niz divljih arheoloških iskopavanja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini na osnovu kojih je kasnije objavio opskurnu knjigu "Srpske gromile" koju je osudila čitava stručna javnost, a Arheološki institut je u javnom saopštenju ukazao da je "Metodološki postupаk koji je sproveden u ovoj knjizi, neprimeren аrheološkoj i istorijskoj nаuci.
Zаključci se grаde ili nа pogrešnim premisаmа, ili nа nedokаzаnim i nedokazivim hipotezаmа" te je stoga Nаučno veće Аrheološkog institutа s pravom stаlo nа stаnovište dа se ovde rаdi o pseudonаuci jer se pokazalo da je ova knjigа koja je eksploаtisаnа kao sredstvo za indoktrinaciju studenata, opаsnа jer je u pitanju literаturа kojа truje srpski nаrod idejаmа koje nemаju nikаkvog nаučnog osnovа.
O tome da je u pitanju marginalna publikacija svedoči i činjenica da ovu knjigu ni jedna ugledna naučna ustanova nije prihvatila za štampu, te je to uradio privatan izdavač koji je, pak smatrao da knjizi uopšte nisu potrebni recenzenti.
Janković je 2007. objavio knjigu "Srpsko Pomorje od VII do X veka" koju je stručna javnost sa pravom osporila , kako zbog senzacionalističkog sadržaja, tako i zbog nestručnih recenzenata: prof. R. Popovića pravoslavnog sveštenika i dr G. Tomović, istoričarke u penziji.

Uzurpacija

Zbog potpune uzurpacije Srpskog arheološkog društva prošle godine Janković je smenjen sa mesta predsednika i izabrana je nova uprava društva čiji je glavni cilj bio da se vrati narušeni ugled društva.
Pošto je postalo jasno da je reizbor Jankovića ozbiljno doveden u pitanje, usledio je čitav niz skandaloznih događaja.
Najpre je na nedavnoj godišnjoj skupštini SAD u Zaječaru usledio svojevrstan puč nakon kog je predsednik Društva dr Rastko Vasić, jedan od doajena naše arheologije, podneo ostavku, ali je po statutu nastavio da obavlja funkciju do izbora novog rukovodstva, a istovremeno je pokušana i smena urednika Glasnika SAD doc dr Branislava Anđelković, koji je časopis podigao na međunarodni nivo, kao i cele redakcije. Potom se u javnosti pojavila skaradna peticija navodne podrške Jankoviću koju je potpisao manji deo članstva SAD, ali čiji je cilj zapravo preuzimanje SAD od strane grupe okupljene oko već pomenutog Miroslava Lazića iz Arheološke Zbirke fakulteta i junoše, mr. Adama Crnobrnje (takođe obrenovački lobi) čime bi ponovno bio srozan naučni ugled SAD.
O tome koliko je sadržaj peticije opskuran svedoči nekoliko činjenica: autori peticije, njih 65, (Društvo inače ima preko 250 članova) nisu je uputili na potpisivanje kolegama iz Arheološkog instituta kao ni na samo Odeljenje za arheologiju Filozofskog fakulteta jer su shvatili da je tamo niko ne bi ni potpisao, a osim toga nisu je potpisali ni pojedini dugododišnji Jankovićevi sledbenici jer su shvatili da bi se stavljanjem potpisa na ovakvu peticiju veoma kompromitovali.
Međutim, postoji pravi razlog zašto se ova peticija zapravo pojavila, a to je nedavni članak u Tabloidu "Bračni i vanbračni nekrofili" koji je naišao na široko interesovanje javnosti jer je u njemu prvi put ukazano ozbiljne nepravilnosti u srpskoj arheologiji. Potpisnici su pomenutom žalosnom peticijom proglasili pravi "krstaški rat" protiv nekih članova Odeljenja za arheologiju kao i arheologa iz drugih ustanova.
Štaviše u peticiji se navodi da je navodna kampanja Tabloida u neposrednoj vezi sa događanjima na Odeljenju za arheologiju, s obzirom da su detalji sadržaja mogli biti plasirani samo iz užih arheoloških krugova što naravno ne odgovara istini. Očigledno je da su se potpisnici peticije osetili ugroženim jer je prvi put javno napisano ono o čemu se odavno nagađalo a to je totalni nerad i fanatizam koji duboko kompromituju arheološku struku Srbije.
Očigledno je ipak da su pojedini zalutali potpisnici potpisivali peticiju, a da nisu zapravo znali šta potpisuju. Sa druge strane, od ukupno 65 potpisnika , čak 19, gotovo trećina su stranci, jer žive i rade u susednim državama gde ih je Janković, osim što je sa njima vršio često ilegalna iskopavnja, čak i pozapošljavao.
Takođe, tu je nekoliko nezaposlenih arheologa, kao i svega dva doktora nauka i pet magistara od kojih su neki magistrirali baš kod Jankovića. Peticiju su potpisali i mr Maja Živić arheolog iz Zaječara koja se uopšte ne bavi srednjim vekom, te Ljubinka Babović iz Narodnog muzeja u Beogradu, autorka pozamašnog pamfleta sa naučno fantastičnom teorijom o navodnoj astronomskoj opservatoriji u Lepenskom viru, koju ne bi objavila nijedna ozbiljna muzejska kuća.
Tu je i izvesni Stanko Trifunović iz Novog Sada, zatim Dragan Jacanović, svojevremeni direktor Požarevačkog muzeja, koji je neko vreme proveo u zatvoru zbog pljačke i trgovine arheološkim predmetima i kome se proces oteže godinama kako bi ušao u apsolutno zastarevanje slučaja.
Treba pomenuti i izvesnog "Mikija Pikasa" iz Vršca, kome je pančevački Zavod za zaštitu spomenika kulture zaustavljao radove na Židovaru, kao i mr Emina Zečević najodaniji Jankovićev epigon, i još od iskopavanja na trasi autoputa najintimnija prijateljica mr Slobodana Fidanovskog iz Narodnog muzeja (što oboje poriču), kao i izvesni Dušan Šljivar, doživotni kandidat za doktora nauka koji doktorat piše poslednjih dvadeset godina.

---

------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare

Quote:

---

čijem je sinu Iliji Mikiću, lošem studentu arheologije koji nije bio u stanju da položi ispit kod profesora Mihajla Milinkovića, Janković gestikulacijom i mimikom pomogao da isti ispit položi pred specijalnom komisijom.

---

------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare

Quote:

---

Dušan Šljivar, doživotni kandidat za doktora nauka koji doktorat piše poslednjih dvadeset godina.

---

------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare

Quote:

---

То не значи да је сеоско становништво христијанизовано.

---

Quote:

---

И до 14. века према Душановом законику

---

------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare

------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare

Quote:

---

Србијанска научна елита, фасцинирана ученошћу Запада и за њих егзотичном Византијом, потпуно је занемарила сопствена проучавања западних српских крајева."

---

Demon - Zid mjedeni, plot krvavi...

Žitomir:

---

Buduci da se ti zapadni srpski krajevi, prema Djoletu, nalaze u okviru drugih, medjunarodno priznatih drzava,

---