Hronika najavljene krize

Autor: Srđa Trifković

27.02.2009 23:00

Kada u prvom činu drame iznad kamina visi puška, sa sigurnošću možemo očekivati da će ona u trećem činu da opali. Na isti način, kada niz istaknutih ličnosti u američkoj administraciji, medijskoj mašini i analitičkim institutima počne da upozorava na opasnost od nove krize u Bosni i Hercegovini – izazvane srpskom destruktivnošću, naravno – sa sigurnošću možemo predvideti da će do krize zaista doći.

Hitac upozorenja uputili su Pedi Ešdaun i Ričard Holbruk zajedničkim člankom pod naslovom "Bosansko bure baruta", koji je 22. oktobra objavljen u brojnim uglednim listovima na obe strane Atlantika. Anticipirajući Obaminu pobedu, koja je u tom trenutku već bila izgledna, oni su uputili zahtev "novoj administraciji SAD da bude više angažovana" i da "obnovi svoju obavezu opstanka Bosne kao države, očuvanjem efektivnog nivoa trupa i iznalaženjem načina da se razreši bosanski ustavni čvor". Ova poslednja fraza jasna je aluzija na ukidanje entiteta.

U istom duhu, "Njujork tajms" je 13. decembra objavio izveštaj sopstvenog analitičara pod naslovom "Strahovanja od novog etničkog sukoba u Bosni". Umesto analize, najuticajniji američki, a možda i svetski dnevnik, preko čitave strane iznosi propagandni pledoaje za američki angažman s ciljem "ujedinjenja" Bosne, jer je u protivnom novi rat navodno neminovan. Članak je, pouzdano saznajemo, "odrađen" u saradnji sa tranzicionim timom gospođe Klinton, koja u sam vrh američke diplomatije, pored ličnog konfidanta Ričarda Holbruka, vraća i nasleđe svoga supruga - nasleđe koje je više od ma kog drugog faktora doprinelo balkanskom krvoproliću i patnjama devedesetih.

Sledeći signal došao je 5. januara u zajedničkom autorskom tekstu potpredsednika američkog Instituta za mir Daniela Servera i jednog od najuticajnijih vašingtonskih insajdera, bivšeg diplomate Mortona Abramovica, koji su se u "Vol Strit Džurnalu" založili da se svaka dalja integracija Srbije u Evropsku uniju, uslovi "odgovarajućom politikom" Beograda prema Kosovu (tj. priznanjem) i Republici Srpskoj (tj. prepuštanjem sudbini). Treba imati u vidu da su Server i Abramovic bili i ostali vatreni pobornici promuslimanske politike na Balkanu kao sredstva sticanja poena za SAD u islamskom svetu. Abramovic je bio čovek od poverenja Medlin Olbrajt (inače uzora Hilari Klinton) i jedan od glavnih dizajnera politike SAD u BiH i na Kosovu devedesetih. Bitno je doprineo osnivanju "Međunarodne krizne grupe", u jednom trenutku nastupajući kao kreator politike - bilo kao neformalni savetnik Olbrajtove ili u svojstvu savetnika šiptarske delegacije u Rambujeu - a u drugom, kao sada u medijima, kao tobože neutralni stručni komentator.

Nedugo posle Obamine inauguracije, CIA i Savet za nacionalnu bezbednost, objavili su svoju "Godišnju procenu pretnji" američkim interesima širom sveta. Opasnost od sukoba u Bosni, stavljena je u sam vrh potencijalnih žarišta koja su opasna za interese SAD i stoga bi trebalo da budu preventivno sprečena. Kao što znamo iz iskustva sa iračkim nepostojećim oružjima za masovno uništavanje, takve procene obaveštajnih agencija nisu plod stručnog rada ekspertskih timova, već su rezultat političkih potreba administracije kojima šefovi obaveštajno-analitičkih institucija liferuju izveštaje po narudžbi.

Pozivajući se na pomenuti izveštaj, bivši šef beogradske ekspoziture međunarodne krizne grupe Džejms Lajon, upozorio je 24. februara sa stranica "Internešenal Herald Tribjuna" da Srbi pripremaju otcepljenje, ali je trijumfalno konstatovao da ovoga puta Bošnjaci neće dozvoliti da budu zatečeni, kao 1992, već da će takav pokušaj voditi ka "nestanku srpskog entiteta".

Naravno, ne treba zaboraviti ni trijumfalnu posetu Harisa Silajdžića Vašingtonu, gde je dočekan kao cenjen gost i saveznik. Njegov itinerer je bio pripreman u Stejt Departmentu, gde je napisan i predlog rezolucije o unitarizaciji BiH, koji je potom podnet kao zvanični dokument Predstavničkog doma američkog Kongresa.

Sve navedeno ukazuje da upozorenje sa početka ovog teksta ima i te kako čvrsto utemeljenje. Od samog trenutka potpisivanja Dejtonskog sporazuma pre 13 godina, Republika Srpska je izložena pritiscima sa Zapada s ciljem svođenja elemenata njene državnosti na najmanju moguću meru, sa konačnim ciljem njene likvidacije, ali tek sada predstoji do sada neviđen pritisak da se taj posao privede kraju. U tu svrhu, posebno će biti negirana puka legitimnost njenog postojanja na osnovu tvrdnji o praiskonskom grehu RS - "genocidnosti" - koje su zasnovane na optužnicama i presudama suda u Hagu.

Ne treba se zavaravati: spoljno-politički tim Baraka Obame obuhvata više uticajnih ličnosti – među kojima su najistaknutiji potpredsednik Džozef Bajden, državni sekretar za inostrane poslove Hilari Klinton i njena desna ruka Ričard Holbruk – koji smatraju da na Balkanu postoji "nedovršen posao" Amerike, koji bi trebalo da dođe na sam vrh prioriteta novog tima. Bitni elementi tog projekta su unitarizacija Bosne i Hercegovine i uspostavljanje šiptarske vlasti na severu Kosova. I za jedan i za drugi cilj, uveliko je pripremljen medijski teren, a iz iskustva znamo da se potonje političke i zakonodavne mere, mogu predvideti sa maltene matematičkom preciznošću.

Obamina administracija vidi Balkan kao poslednju iole značajnu tačku sveta na kojoj vlada SAD još uvek može da potvrđuje svoj "kredibilitet" tako što će postaviti maksimalističke zahteve srpskih suparnika kao željeni ishod, a potom od svojih evropskih saveznika i terenskih poslušnika zahtevati ispunjenje tog ishoda. Scenario je već isproban na Kosovu, a sprema se njegova primena i u BiH.

Republika Srpska mora da pripremi sopstvenu strategiju otpora predstojećim pritiscima iz Vašingtona. Ona nažalost i posle svih udaraca kojima je izložena duže od decenije, ne deluje adekvatno spremna da se izbori sa izazovima koji je čekaju pod novim timom u Vašingtonu. Iz Banje Luke nije odreagovano na navedene tekstove i izjave, ili to bar nije učinjeno na način koji bi bio vidljiv američkim posmatračima balkanske scene, premda je reč o očiglednoj ideološkoj i medijskoj pripremi za proaktivne poteze SAD na planu "razvezivanja ustavnog čvora". Formalna lobistička zastupljenost RS u Vašingtonu postoji, ali firma u tu svrhu angažovana do sada apsolutno nije opravdala znatna sredstva koja su joj isplaćena.

Jedna nova, kreativna i proaktivna strategija, hitno je potrebna Vladi RS da bi anticipirala poteze protivnika i na njih adekvatno uzvraćala. Ovo obuhvata, ali nije ograničeno na prikupljanje i obradu informacija iz SAD i ključnih zapadnoevropskih centara koji se tiču RS uopšte, a izazova njenom ustavnom statusu i legitimnosti posebno. Vlada RS trebalo bi da ovo obavlja u dogovoru i saradnji sa konsultantskim timom pravnih i medijskih eksperata koji nisu sputani stranačkim, institucionalnim ili ideološkim stegama – koje nažalost već dugo srozavaju nivo analitike ne samo u RS nego i u Srbiji.

Svaki put kada neki Server, Abramovic, Ešdaun ili Holbruk počne da prežvakava sto­ puta ponovljenu mantru o Srbima - remetiteljima i sarajevskoj multikulturi, potrebno je uzvratiti profesionalno sročenom i precizno artikulisanom replikom o Republici Srpskoj kao bitnom faktoru stabilnosti zapadnobalkanske regije, o Srbima kao nezaobilaznom partneru svakog trajnog rešenja, uz pažljivo dozirana upozorenja o sve otvorenijem terenu za islamiste raznih boja u suprotnom slučaju.

Još nije kasno da Vlada Republike Srpske pristupi poslu koji je trebalo sistematski osmisliti pre mnogo godina. Da li će i kako će ovo biti učinjeno može da utiče na razliku između opstanka i duboke krize u mesecima i godinama pred nama.

(Autor je direktor Centra za međunarodne odnose Rokford instituta u Ilinoju)