Mnogi kad se suoce sa nekom novom stvari, ne kazu ne znam, vec to nije tako. Kako je? Onako kako smo i do sad znali. Moze li u takvim okolnostima da se dodje do cistih, ili, nazovimo ih, novih saznanja. (Radivoje Pesic)
Nase radove ne sme zapljuskivati bes sovinista koji ... u horu od sto hiljada ludaka traze 'veliko carstvo' ovoga ili onoga vladaoca od pre nekoliko stotina godina. Ti zahtevi ... nisu nista drugo do jedno ludo nazadnjastvo.
(Dragisa Lapcevic, Borba, 16.10.1911)
Problem sa cinjenicama je u tome sto ih ima tako mnogo. (Samuel McChord Crothers)
Ima jos nesto zanimljivo oko prosecnog americkog biraca. Ono sto mi definitivno nismo znali, a sto se jasno videlo prilikom exit polls intervjua tokom izbornog dana, jeste u kojoj meri ljudi jasno poimaju za sta glasaju i protiv koga glasaju. Neka su i tv mreze birale inteligentnije sagovornike, svi ti ljudi su jednako pozitivno mislili o svome cinu iako su svi pripadali razlicitim i rasama i zanimanjima. Hocu da kazem da je pravi pobednik ovog takmicenja americki obrazovni sistem koji je osposobio prosecnog Amerikanca da razmislja logikom koja je u sustini daleko humanija nego ikada ranije. Da li ce ocekivanja prosecnog americkog biraca biti ispunjena to cemo jos da vidimo. Izabrani predsednik mozd zaista i jeste vanserijski covek pre svega, a potom i politicar, ali mandat mu pocinje nekako u najgore moguce vreme. Njegov govor od pre dva dana je bio zaista dobar, koncizan i jasan. Njegovi planovi su prosecnom slusaocu blisko predstavljeni, jasnim recnikom i porukom. Do pocetka njegovog mandata u Americi ce biti minus 1.5 miliona radnih mesta - izazvo koji se ne pamti. A na spoljnopolitickom planu ceka ga pravi horor.
Ima jedna sitnica koju niko ne pominje. Prema izbornom rezultatu gledano Amerika je podeljena kao nozem, dve naspramne obale su demokratke, dok su srednji zapad jug ostali ono sto su oduvek i bili - konzervativni, i sve sto iz toga dalje sledi - militantni po potrebi, rasno netrpeljivi, itd. Sta se dogadja sa ovom Amerikom? Kako ce se "bela" Amerika, koja se inace smatra rasadnikom onoga sto se zove amrickim nacinom zivota, ponasati u narednim mesecima ili tokom mandata Obame? Za sada je tisina - makar na vestima - ali gledajuci intervjue stanonvika doticnih oblasti tokom izbornog dana - rekao bih da tamo mrznja cveta kao u najbujnijoj rajskoj basti. Opkladio bih se da u ovom trenutku najmaje 1 000 ljudi razmislja kako da rokne crnog predsednika, sto ce 1 ili 2 zaista i pokusati in time. Drugim recima, da li u Americi postoji sansa cepanja po savovima obe obale prema srednjem zapadu i jugu? Najpre u politickom smislu, a zatim i u svakom drugom.
Quote:Drugim recima, da li u Americi postoji sansa cepanja po savovima obe obale prema srednjem zapadu i jugu? Najpre u politickom smislu, a zatim i u svakom drugom.
Ziko, ukratko - ne. Pogledaj procente, uracunaj u to patriotizam, nacin zivota, vezaost prosecnog gradjanina za sistem itd. Nemaju oni vremena za to, bukvalno. Sada je vazno da se finansijska kriza sredi i kad to bude reseno bar 1/3 od onih koji nisu za Obamu bice za njega. A to sto ima rasistickih debila, potomaka KKK-a, well takve ce da Fataju.
Social unrest je jedino moguc unutar USA dok neki secesionisticko-politicki - ne.
Registered Member
Posts: 1188
(9/11/08 15:23) Reply
наивчине
Barak Obama – globalna politička barbika od čokolade
Prikaz knjige: Barak Obama, Smelost nade, Interkomerc, Beograd, 2008
Izgleda da je u SAD postalo nepisano pravilo da svaki “perspektivni političar”, čak znatno pre nego što obezbedi partijsku predsedničku nominaciju, izda “ušminkanu” autobiografsku knjigu u kojoj opisuje svoju životnu priču, iznosi osnove političke ideje i platforme delovanja, pri tome neizostavno ističući svoju “besprekornu brigu i ljubav prema zemlji i njenim glavnim institucijama”. Zahvaljujući beogradskom izdavaču Interkomercu, u prilici smo da se u to uverimo čitajući prevod knjige “Smelost nade” Baraka Obame, aktuelnog demokratskog predsedničkog kandidata.
“Smelost nade” (sa podnaslovom “O američkom snu i kako ga ponovo ostvariti”) zapravo predstavlja drugi tom Obaminih memoara koji slede “Snove moga Oca” napisane 1995. a reizdate 2004. godine. Prva knjiga, koja je pokušala da kapitalizuje rastuću Obaminu popularnost i izbaci ga u globalnu orbitu, donela mu je kod laskavaca reputaciju navodnog “najboljeg književnika među američkim političarima” dok je sa druge, kritičnije strane, ocenjena kao samohvalisanje ambicioznog političara koji je u njoj želeo da se predstavi kao mešavina novog Linkolna i Martina Lutera Kinga.
Oprezniji da ne ponovi greške otvorenog samoreklamiranja iz prve autobiografije, Obama se u “Smelosti nade” okrenuo veštijem političkom marketingu sa namerom da se, u skladu sa imidžom donosioca promena koji mu grade globalni mediji (o čemu govore njegove parole poput “Da, mi možemo” i “U promene mi verujemo” (parafraza na “In God We Trust” sa dolarske novčanice)), a kroz mešavinu lične životne priče i predsedničkih vizija o budućnosti zemlje, kao takav predstavi čitaocima. Ciljanje publike knjige je precizno – to su upravo oni, bilo u SAD bilo u svetu, koji su nezadovoljni Bušovom neokonzervativnom Amerikom i njenim ozbiljno narušenim imidžom, a kojima je idealizovana slika Amerike na srcu iz najrazličitijih razloga. Njima, koji žive “između strepnje i nade” da su promene koje će izmeniti neveselo stanje moguće, knjiga pruža upravo ono što žele da pročitaju.
A kakve to promene nudi Barak Obama? Ako stavimo na stranu patetični naslov knjige (ne asocira li nas “Smelost nade” na “Noć i dan”, “Juče ili sutra”, “I srce je na levoj strani”, famozne naslove iz opusa drugarice Mire Marković), šta je to što stvarno možemo pronaći u Obaminoj autobiografiji?
Malo toga istinskog i zanimljivog. Vešto preplićući angedote iz života američkog senatora, lične i porodične priče sa političkim stavovima liberalno-japijevske Amerike, naizgled “mudro” i “samokritično” upakovane misli autora sa tek pokojom “idejom” o tome “šta da se radi” koja ne odlazi dalje od opštih i već izlizanih mesta, “Smelost nade” vrvi od političke demagogije. Naslovi poglavlja knjige takođe su pretenciozni i demagoški – “Vrednosti”, “Ustav”, “Politika”, “Prilika”, “Vera”, “Rasa”, “Svet van naših granica”, “Porodica”, a u njima ima malo toga što daje osnova za stvarnu smelost i stvarnu nadu. Tu ćemo moći da pročitamo Obamine pohvale na račun prijateljstva između senatora Stivensa i Inojea, kojim se ukazuje na mogućnosti prevazilaženja partijskih polarizacija koje oštro dele Ameriku u novom milenijumu; blagu kritiku “svoje strane” u vidu uočavanja Klintonovog propusta da u vreme ekonomskog buma prevaziđe zastoj uzrokovan ideološkim podelama; poštovanje iskazano republikanskom senatoru Birdu koji svakodnevno nosi primerak ustava u džepu sakoa. Saznaćemo o Obaminim pozicijama o odnosu liberalno shvaćene tržišne privrede i hamiltonovskog upliva vlade kroz ulaganja u infrastrukturu, sprečavanja monopola tj. razbijanja trustova kao “otklanjanja greški tržišta” i uticaja na stvaranje društvenog ugovora između biznisa i radnika, ili pak o hvaljenju preduzetništva preduzeća tipa Gugl. Upoznaćemo se sa njegovim stavovima o potrebama pomeranja energetske infrastrukture u pravcu samodovoljne nezavisnosti. Bićemo obavešteni o Obaminom odnosu prema imigrantima obrazloženim njegovim uspešnim zalaganjem za amandmane Zakona o reformi useljavanja iz 2006. godine; o njegovom insistiranju ka napuštanju spoljnopolitičkog unilateralizma i “većoj upotrebi diplomatije u odnosu na silu”(?!); o kritičkom zapažanju kako “SAD nemaju koherentnu politiku nacionalne bezbednosti za koju zna narod” uz dodatno, “skromno” priznanje kako ni on nema “veliku strategiju u džepu” ali se protivi izolacionizmu. Ostali delovi knjige su ionako liberalni déja vu – afirmativna akcija, lamentiranje nad rasnim problemima u odnosu na ideju jednakosti građana pred zakonom, pro choice viđenje problema abortusa, načelno zalaganje za socijalnu reformu, spoljnopolitičko prožimanje realizma i idealizma, dakle sve stavovi od kojih ni jedan ne ide puno od frazeologije u pravcu konkretnijih predloga.
Anegdotalni pasaži su veoma svrsishodno ugrađeni u knjigu, pretežno služeći, umesto kontraproduktivnog, otvorenog samohvalisanja, u suptilnije isticanje sopstvenih kvaliteta, čak i kada na prvi mah izgleda da nije tako. Sećanja iz vremena Obaminog života u Indoneziji zapravo služe da se potcrta upoznatost sa drugim kulturama, a diskusije sa republikancima i protivnicima abortusa, i to onim najtvrđim, na otvorenost i toleranciju ka drugačijem mišljenju… Ipak, i tu se Obami potkradaju greške “posrednog” preterivanja. Obamin poraz na izborima za kongres 2000. godine od iskusnijeg Boba Raša objašnjava se njegovom dobrotom i naivnošću gde je, nakon što je takmac doživeo ličnu tragediju, on zapravo odustao od daljeg vođenja kampanje, što je priča koju ne bi progutala ni mala deca. Prilikom prvog upoznavanja i razgovora sa Bušom senator Obama mu, “kao slučajno i po navici” stavlja ruku na rame, simbolično ističući svoju nadmoć. Sve malo pa tokom opisivanja svojih senatorskih obaveza Obama “nehotice” ističe svoju skromnost (“u jednom trenutku sam, ipak, došao do prihvatanja svojih ograničenja, i, u neku ruku, sopstvene smrtnosti” (str.15)), iskustvo (“ne znam baš da li sam prošao sve kroz faze onako kako ih stručnjaci predstavljaju”( isto str.15)), bliskost i razumevanje problema običnih ljudi. Ovo su samo neki od brojnih momenata knjige koji nesumnjivo odišu izveštačenošću. Sve to ostavlja utisak krajnje proračunatosti koja leži iza naizgled ležernog, “pozitivnog” i veoma ličnog pristupa koji knjiga teži da ostavi. Čak i anegdote o Obaminim neprijatnim “rasnim iskustvima iz mladosti” (obezbeđenje u radnji ga prati dok kupuje, mladi bračni par mu na parkingu dobacuje ključeve od kola misleći da je čuvar) nisu tu slučajno, već da se pomoću njih doprinese identifikaciji i pridobijanju pre svega nebelačkog čitalaštva.
Stil kojim je “Smelost nade” pisan prilagođen je njenoj osnovnoj nameni, i Obami se mora odati priznanje veštog baratanja rečenicama. Smenjivanjem kratkih i dugih rečenica, sa ponavljanjima i naglašavanjima koji nedvosmisleno ukazuju na njegova razvijena oratorska umeća, ostavlja se utisak emotivnosti. Patetično iznete stavove često slede celishodni, vešti opisi, čak i refleksije u kojima su ponegde pristutni i egzaktni podaci kojima se ojačava argumentacija u prilog iznetim viđenjima, što sve dodatno doprinosi dinamici knjige. No, problem je što iza ove vešte stilske i strukturne fasade zjapi poprilična sadržinska praznina, upravo ona na koje ukazuju Obamini kritičari tvrdeći da je on politička ličnost bez suštinskih svojstva, čovek bez “ukusa i mirisa” za koga se u stvari ne zna šta zastupa i šta namerava, lepo i znalački upakovan i dizajniran, ali zapravo površan i besadržajan.
“Smelost nade”, ma koliko težila da ostavi suprotan utisak, zapravo ga samo potvrđuje. Njen problem nije toliko činjenica da je knjiga demagoško-frazeološka, jer, naravno, niko i ne očekuje da bilo koji ozbiljan političar iznosi temeljno razrađene, konkretne predloge o tome što zaista smera da uradi. Naprotiv, postmoderna politička arena suštinske nedostatke, neodređenosti i provizornosti uobličene u “pozitivne” generalne stavove čak favorizuje kao prednost koja daje veći manevarski prostor i istovremeno otklanja “opasnost” od pridržavanja ispunjenja bilo kakvih obaveza. Problem je, više od onoga što donosi ova autobiografija, u onome što Obama nije u svojoj knjizi napisao, tj. ono što je prećutao. A prećutao je beskrajno mnogo toga.
U oči upada ne samo to da je Obamin neverovatno brzi uspon do Senata SAD samo sporadično spomenut, a na uštrb nepolitičkih reminescencija poput sentimentalnih priča o tome kako je upoznao svoju ženu Mišel i kako se borio da balansira između političkih i porodičnih obaveza. Gotovo ništa od osamanest godina njegovog života i karijere u Čikagu, ionako samo manjim delom prikazanih u prvoj autobiografiji, nije spomenuto. Upravo bi oni trebali da nam kažu ko je i kakav je u stvari Barak Obama.
Čitajući “Smelost nade” nećemo biti u prilici da saznamo kako je Obama, tokom prve tri godine života u Čikagu, kao “organizator zajednice” služio kao veza gradskih političkih struktura, tj. gradonačelnika Vašingtona, sa crkvenim organizacijama u Sautsajdu (Southstide), radeći za Dejlijevu “ekipu” koja je do tada u kontinuitetu vladala u Čikagom gotovo 40 godina. U knjizi nećemo naći gotovo ništa o tome da je Obama bio zaposlen u elitnim pravnim firmama jasnog političkog profila, poput firme Sidli Austin, čijim krugovima pripadala i njegova sadašnja supruga Mišel, da je preko njih dobio stipendije dve moćne liberalne fondacije, i da je odatle prvo “proguran” na studije na Harvardskom univerzitetu (i na mesto urednika Harvardske pravne revije), a potom i na mesto predavača na čikaškom Pravnom fakultetu. Neće nam biti poznato da je “uz malu pomoć njegovih prijatelja” bio munjevito promovisan u losanđeloskom Tajmsu, bostonskom Globu, čikaškom Tribunu, Asošijeted Presu, Veniti Feru, i da je još tada projektovan imidž buduće obama-manije kojoj danas prisustvujemo. Biće nam potpuna nepoznanica kako je tvorac kovanice “smelost nade”, velečasni Rajt, propovednik Trojične Ujedinjene Hristove Crkve, kojoj je dugo pripadao i Obama, zapravo njegov politički saveznik na lokalu, inače poznat po ispadima crnog rasizma (toliko drastičnim da ga se tokom nadmetanja s Hilari Obama morao javno odreći). Ako ne znamo da sa toliko hvaljenom suprugom i porodicom poodavno živi u elitnom delu grada, Hajd Parku, nastanjenom tehnomenadžerskom i političkom elitom potpuno odvojenom i otuđenom od “običnih ljudi” a naročito od brojne crnačke populacije Čikaga, nećemo znati da crnci ljude poput Obame, i to ne zbog “mešanog” rasnog porekla, već pre zbog svog otuđenja i socijalno-psihološke pripadnosti globalizovanim elitama, nazivaju sa prezirom “čokoladnim”.
Ako nam, dakle, ništa od toga nije poznato, “Smelost nade” nas može uljuljkati u predstavu o Obami kao čoveku koji će doneti promene u politički, socijalno i rasno duboko podeljenoj Americi. Prihvativši marketinški dizajniranu biografiju i priču o vrtoglavom usponu jednog obrazovanog crnog političara, zapravo nećemo videti ono što Obama zapravo jeste – globalna politička barbika sazdana od mešavine ambicija i generalizacija političke korektnosti, izvikano tolerantan a zapravo u granice probitačnosti sveden produkt političkih elita koje su ga lansirale, “Boris od čokolade” koji služi kao mamac nezadovoljnima, osiromašenim i rasno frustriranim slojevima društva, čija je namena ta da, već po čuvenom principu grofa od Lampeduze, “sve bude promenjeno kako bi sve ostalo isto”, ako već ne bude gore. A sve izgleda da hoće.
Imajući sve to u vidu, naročito uzimajući u obzir kretanja u američkoj politici nakon sloma špekulativnog kapitala na samom početku jesenje predsedničke kampanje i globalnu ekonomsku krizu koja se tek zahuktava, “Smelost nade” treba pročitati ne da bi se u njoj pronašla nada, već pre svega da bi se odagnale iluzije da je su Buš i njegova administracija nešto najgore što se moglo desiti savremenoj Americi. Lišenom svih iluzija, pažljivom čitaocu “Smelosti nade” i posmatraču tekuće predsedničke kampanje ne bi smela da promakne spoznaja koja se, “čitajući između redova” neminovno nameće – ona da će, bilo da pobedi Obama, bilo njegov republikanski rival Mek Kejn, sledeći američki predsednik biti zasigurno najgori u dosadašnjoj istoriji SAD, što iz objektivnih, što iz subjektivnih razloga.
Copyright by NSPM
------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare
Quote:Defeated Republican vice-presidential candidate Sarah Palin said today she hopes God will "show her the way" before she decides on any future bid for the White House.
Registered Member
Posts: 1189
(11/11/08 16:11) Reply
Re: Re:
Ми ево искрено исповедамо, да исто тако мало верујемо у тај гиздави салонски либерализам, као што верујемо у искреност и осмејак намигуше. Данашњи такозвани либерализам, то је само белило и руменило, којима којекакве конзервативне и реакционарне ругобе мажу своја несавремена начела, као извесне госпе своја - несавремена лица.
Јаша Томић
------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare
Quote:Driving through Wasilla for the second time, now in winter, vivid memories of the past crazy weeks flood back. Here is the Wasilla Assembly of God, the church in which Palin used to worship. It was here that she talked about the Iraq war being a God-given task, and where she once received the spiritual protection of a witch-hunter.
Quote:Ми ево искрено исповедамо, да исто тако мало верујемо у тај гиздави салонски либерализам, као што верујемо у искреност и осмејак намигуше. Данашњи такозвани либерализам, то је само белило и руменило, којима којекакве конзервативне и реакционарне ругобе мажу своја несавремена начела, као извесне госпе своја - несавремена лица.
Registered Member
Posts: 1190
(16/11/08 4:53) Reply
tralala
Ми - јер је Јаша овлашћени заступник и председник Српске Народне Радикалне Странке. А чланак је објављен у званичном листу те странке. Јеси укапирао Јанез?
------
"The devil can cite Scripture for his purpose." / Shakespeare
Quote:Ми - јер је Јаша овлашћени заступник и председник Српске Народне Радикалне Странке. А чланак је објављен у званичном листу те странке. Јеси укапирао Јанез?
Pa cobane, njegov citat podpisan je licnim imenom a ne u ime stranke. Ako je govorio u ime stranke, onda se trebao i podpisati na taj nacin. Ako se podpisao, pa ti nisi preneo, onda si ti lazirao njegove reci. A ako je govorio u svoje ime, onda ostajem pri prvoj konstataciji:
Re: McCain vs Obama
Srbin ostaje Srbin cak i ako je druga ili treca generacija Amerikanac!
Quote:Governor 'tried to sell Obama's Senate seat'
Chicago has been rocked by a staggering new corruption scandal after the Illinois Governor Rod Blagojevich was arrested on Tuesday morning (US time) for trying to sell the right to replace Barack Obama in the US Senate.
- Corruption scandal hits Chicago
- Illinois Governor Blagojevich arrested
- Allegations Senate seat was for sale
US: Illinois Governor arrested
Illinois Governor Rod Blagojevich is placed under arrest for 'staggering' corruption.
The governor, who has the sole right to appoint Mr Obama's replacement to the Senate, was caught on wire taps trying to leverage a personal financial benefit from the appointment, including a possible appointment to the Obama cabinet.
According to an FBI affidavit, Blagojevich was caught noting that the Senate seat "is a f*****g valuable thing, you just don't give it away for nothing".
He was also recorded saying that unless "I get something real good", he would appoint himself to the vacancy.
"I'm going to keep this Senate option for me a real possibility, you know, and therefore I can drive a hard bargain. You hear what I'm saying. And if I don't get what I want and I'm not satisfied with it, then I'll just take the Senate seat myself."
He was also secretly recorded canvassing the idea of getting a cabinet position in president-elect Obama's administration or an ambassadorship out of the Senate appointment.
He later realised this was aiming too high and the steam went out of it after Obama's preference, his close friend Valerie Jarrett, ruled herself out.
The bugs placed in the Governor's campaign office and on his home phone also recorded Blagojevich and his chief of staff John Harris discussing whether he could use the Senate appointment to secure a cushy union job for himself and corporate board positions for his wife, earning as much as $150,000.
One scheme involved the State Employees Industrial Union (SEIU) securing him a job in return for getting to nominate the new senator. SEIU was an early supporter of Obama. The scheme did not proceed.
Nisam li rekao da nema sanse da se ona ponovo kandiduje? Takvu glupacu svet politike jos nije video, a ni svet uopste. Ko bi joj dozvolio da se jos jednom onako obruka? Nisu republikanci toliko bas glupi.
Email This To a Friend
Topic Commands
Click to receive email notification of replies 
Click to stop receiving email notification of replies