Mnogi kad se suoce sa nekom novom stvari, ne kazu ne znam, vec to nije tako. Kako je? Onako kako smo i do sad znali. Moze li u takvim okolnostima da se dodje do cistih, ili, nazovimo ih, novih saznanja. (Radivoje Pesic)
Nase radove ne sme zapljuskivati bes sovinista koji ... u horu od sto hiljada ludaka traze 'veliko carstvo' ovoga ili onoga vladaoca od pre nekoliko stotina godina. Ti zahtevi ... nisu nista drugo do jedno ludo nazadnjastvo.
(Dragisa Lapcevic, Borba, 16.10.1911)
Problem sa cinjenicama je u tome sto ih ima tako mnogo. (Samuel McChord Crothers)
------
Koncept Velike Srbije podrazumeva jedinstvenu srpsku drzavu u koju ce biti ukljucene sve srpske zemlje i glavnina srpskog naroda bez obzira na veroispovest. Sto znaci za bratsko jedinstvo Srba pravoslavaca, Srba katolika, Srba muslimana, Srba protestanata i Srba ateista.
/ dr Vojislav Seselj
Re: Хммм
Важно је да си ти променила псеудоним, јер онај стари Српска Вила стварно пршти од емоција, ем српска, ем вила, не може се тако у Европу.
------
Koncept Velike Srbije podrazumeva jedinstvenu srpsku drzavu u koju ce biti ukljucene sve srpske zemlje i glavnina srpskog naroda bez obzira na veroispovest. Sto znaci za bratsko jedinstvo Srba pravoslavaca, Srba katolika, Srba muslimana, Srba protestanata i Srba ateista.
/ dr Vojislav Seselj
Re: Хммм
Eh, Vide, kakav si ti to Srbin kada pokazujes tako sitnu zlobu, i to jos prema svojim sunarodnicama.
Nemoj da se posle ispostavi da su srpski nacionalisti odigrali istu ulogu koju je nekada odigrala SPC, odnosno da ste svojom netrpeljivoscu, proglasavajuci sve one koji se ne slazu sa vasom idelogoijom, ponovo smanjili broj Srba.
Ja samo imam drugacije vidjenje Srbije. Umesto kvantiteta i (neizsvesnog) sirenja, kvalitet i stabilnost.
Ali izgleda da marksisticka doktrina o prelasku kvantiteta u kvalitet i dalje deluje u umovima nacionalista, jer bi u suprotnom gledali kako da Srbija postane bolja, a ne veca.
* * * * * When I tell you, a cat must have THREE DIFFERENT NAMES
Quote:Jaša Tomić je 23. decembra 1889. (4. januara 1890. po novom kalendaru) ubio političara Mišu Dimitrijevića, zbog novinarskih polemika koje su dobile lični karakter
Verovati u objektivnost coveka koji je ideologiju shvatao toliko licno da je zbog politicke ostrascenosti mogao ubiti coveka.
Zao mi je, Vide, ali ja se i u pogledu stvaranja biblioteke takodje drzim principa kvaliteta i stabilnosti.
* * * * * When I tell you, a cat must have THREE DIFFERENT NAMES
Re: Хммм
Наравно да појма немаш када се о Јаши информишеш преко гебелсовске Б92, али тебе како кажеш истина и не занима (јер истина доноси ратове, санкције, злочине блабла трућ)
Quote: da je zbog politicke ostrascenosti mogao ubiti coveka.
SABRANA DELA JAŠE TOMIĆA [SUDSKI SPISI – O UZROCIMA ZLOČINA]
Autor: Tomić Jaša
Broj strana/povez/pismo: 487/tvrd/cirilica
Dimenzije: 14 x 20
Godina izdavanja: 2007.
Nasa sifra: 00001099
ISBN: 978-86-515-0075-9
Opis:
Posle opširnog i nadahnutog predgovora Ilije Radulovića, priređivača knjige, slede tekstovi: ''Glavna rasprava Jaše Tomića zbog Tucindanskog događaja'' i ''Govor Jaše Tomića u svoju odbranu prilikom naknadne rasprave zbog Tucindanskog događaja''. Ovi tekstovi predstavljaju odbranu Jaše Tomića, koji je na Tucindan, 1890. godine na Železničkoj stanici u Novom Sadu, nožem usmrtio Mihajla Mišu Dimitrijevića, vlasnika i urednika lista ''Branik''. U stennografskim beleškama sa suđenja stoji zabeleženo da ''optuženi Jaša Tomić priznaje otvoreno i potanko da je iz uzroka, što je Miša Dimitrijević u toku novinske jedne polemike, koju su oni među sobom vodili, ne samo njegovu, već i čast njegove žene vređao, a naročito, što je javno pokazivao i rasprostirao jedno pismo, koje je, kao što se govori, pisala njegova žena, dok je još devojkom bila, a koje je tavnu senku bacalo na njeno ime, i pošto mu ovaj zatražene viteške satisfakcije ne samo nije hteo dati, već je i njega i ženu mu u svome listu i dalje vređao, prošle godine 30. decembra, posle dužeg premišljanja, sa napred smišljenom namerom, promislivši o posledicama, proučiv dotične paragrafe krivičnog zakonika – odlučio da ubije Mišu Dimitrijevića; iz tog razloga kupio je on 31. decembra jedan nož, ali ga je još istog dana bacio, pa je 1. januara pre podne opet uzeo jedan nož, ali je i taj bacio, pa najpšosle, kada je plan za umorstvo u njemu sazreo, kupio je 1.posle podne nož, koji služi kao dokaz njegove krivice, pa je njime naoružan tražio po ulici i pivarama Mišu Dimitrijevića, ali se nije s njime sastao, dok najzad 4. januara pre podne, izlazeći iz dućana jednog, gde je kupovao cigare, nije spazio Mišu Dimitrijevića sa ženom mu na fijakeru jednom, gde ide u pravcu železničke stanice, našto je smesta otišao u redakciju, što beše u istoj kući u kojoj i dućan, te uzevši tamo zimski kaput, požuri se, sednuv na jedan fijaker, te takođe potera železnici, pa pošto je nož vać na putu otvorio i u ruci spremljen držao, stignuv na železnicu, pojuri upravo u čekaonicu, no pošto izabranu žrtvu tamo nije našao, izađe na peron, gde ugleda Mišu Dimitrijevića, gde stoji sa svojom ženom i još više njih, upravo se ustremi na njega pa mu vrlo snažno zabode nož u grudi, te tako nanese gore opisanu smrtnu ozledu..''
Ova beleška pokazuje u kakvom se stanju nervnog rastrojstva nalazio Jaša Tomić neposredno pred počinjeno ubistvo.
Prvostepeni kraljevski sudbeni sto u Novom Sadu osudio je Jašu Tomića na doživotnu robiju, drugostepeni Apela-cioni sud u Segedinu smanjio je kaznu na 15 godina, a trećestepeni Kasacioni prekvalifikao je njegov delikt i 29. maja 1891. doneo konačnu presudu: šest godina robije i pet godina gubitka građanskih prava. Kao olakšavajuću okolnost najviši sud je uzeo da je optuženi branio svoju porodičnu sreću. I Novosađanka Amalija Stratimirović, koja je sakupila oko 3.000 potpisa žena, podnela je zahtev da se Tomić oslobodi, jer je branio čast svoje žene.
Drugi deo knjige, pod nazivom ''O uzrocima zločina'', sadrži tekstove u kojima Jaša Tomić analizira fenomen kriminala zločina, od političkih zločina, preko pijanstva i napuštanja dece, do stanja u zatvorima s kraja XIX i početka XX veka.
Recenzenti: Priređivač Ilija Radulović
------
Koncept Velike Srbije podrazumeva jedinstvenu srpsku drzavu u koju ce biti ukljucene sve srpske zemlje i glavnina srpskog naroda bez obzira na veroispovest. Sto znaci za bratsko jedinstvo Srba pravoslavaca, Srba katolika, Srba muslimana, Srba protestanata i Srba ateista.
/ dr Vojislav Seselj
Re: Хммм
Slusaj, ako neko, koliko vidim, nekoliko dana planira necije ubistvo, kupuje pa baca oruzje kojim ce pociniti to ubistvo, onda to podrazumeva vec planiranje, odnosno ubistvo sa umisljajem. Te stoga ne mozemo govoriti o ubistvu u trenutku "nervnog rastrojstva", ali mozemo govoriti o poremecenoj licnosti svakako, cak i ako je u pitanju odbrana "zenske casti".
Pri tom, sumnjam u motiv odbrane "zenske casti", kod coveka koji je svoju zrtvu mogao ubiti na ocigled njegove supruge:
Quote:gde ugleda Mišu Dimitrijevića, gde stoji sa svojom ženom i još više njih, upravo se ustremi na njega pa mu vrlo snažno zabode nož u grudi, te tako nanese gore opisanu smrtnu ozledu..
Ako neko zene vec posmatra kao bica koja treba odbraniti, onda bi ga, u krajnjoj liniji, cak i u trenutku nervnog rastrojstva, prisustvo neke zene, a posebno zene zrtve, moralo spreciti da tako postupi. Dakle, nije on branio zeninu cast, nego sopstvenu poremecenu sujetu.
Sad se samo pitam u kakvom je nervnom rastrojstvu pisao svoje knjige.
* * * * * When I tell you, a cat must have THREE DIFFERENT NAMES
Re: Хммм
a sto se tice izvora informisanja, ja se informisem sa raznih strana, mada kao izvor informacija izbegavam tekstove zlocinaca, jer naporsto sumnjam u njihovu zdravu moc rasudjivanja.
* * * * * When I tell you, a cat must have THREE DIFFERENT NAMES
Re: Хммм
U svakom slucaju, zlocin Jase Tomica, odnosno pitanje pravih motiva njegovog zlocina bilo je inspirativno i za pisce, te je tako Radomir Putnik napisao dramu Tucindanska tragedija, koja je, buduci da pripada dokumentarnom zanru prilicno informativna, a Vida Ognjenovic "Da li je bilo knezeve vecere", koja dotice i ovu pricu.
Naime, izgleda da to pismo nije toliko doticalo cast Milice Tomic, jer je ona pisala pismo svom tadasnjem vereniku, nego je sadrzavalo jednu recenicu kojom ona poziva svog tadasnjeg verenika da postane urednik Zastave. To je onda moglo dovesti do pitanja da li bi Jasa Tomic napravio politicku karijeru koju je napravio da nije, zenidbom sa Mileticevom cerkom postao njegov zet.
Dakle, izgleda da motiv za ubistvo ili da jedini i glavni motiv za ubistvo nije bila odbrana zenske casti, nego sujeta samog Jase Tomica.
Naravno, ostaje otvorena mogucnost, a to je i najverovatnije, jer sujetni ljudi su obicno toliko sujetni da ni samima sebi ne mogu priznati sopstvene motive, da je Jasa Tomic ubedio samog sebe da brani porodicnu cast.
Kako god da bilo, ubistvo coveka je prejaka reakcija cak i za uvredu povredjene casti, odnosno povod i reakcija su u nesrazmeri po posledicama, sto opet ukazuje na neuravnotezenu licnost.
U svakom slucaju, preporucujem drame - jer obe postavljaju pitanje odnosa javnog i privatnog u politickom zivotu, i to ne samo borbe protiv javnih licnosti argumentima iz njihovog privatnog zivota, vec i pitanje vrlo licne motivacije koja se sakriva iza 'visih' interesa.
* * * * * When I tell you, a cat must have THREE DIFFERENT NAMES
Re: Хммм
Na temu Jašinog zločinačkog akta smo raspravljali prilikom postavljanja Jašinog spomenika u Novom Sadu. Maja je tada još bila njihova.
Sveti Vid Registered Member
Posts: 853
(6/8/08 7:27) Reply
Хммм
Чак и да је тако, да није извршио убиство због уплакане жене већ због сујете, што би то умањивало његов научни рад?
Он је признао дело, одлежао у затвору казну - као Раскољников (кога су такође необичне околности "натерале" на убиство). Аустроугарски суд му не би дао тако мало казну (6 година) да током суђења нису утврђене олакшавајуће околности, у склопу моралних норми 19. века. По теби Јаша је био у ствари Ханибал Лектор 19. века који успева да обмане аустријско правосуђе.
Quote:
Novosadski odbor LDP je pozvao građane da stanu protiv političke tiranije koalicije SRS, SPS i DSS i podseća da je Jaša Tomić ubio nosioca liberalno građanske ideje Mišu Dimitrijevića, pa LDP ocenjuje da je odluka Skupštine grada da se ubici podigne spomenik samo jedan u nizu drskih afirmacija primitivizma i predstavlja inat građanskoj Srbiji. "Otkrivanjem spomenika otvoreni su progoni neistomišljenika, legalizovano nasilje i nacionalizam, a javnom životu građana Novog Sada nametnute su mračne scene iz 19. veka", smatra LDP.
Quote:
– Jaša Tomić je sve do naših dana bio potisnut, skrajnut i omalovažen. Jedna od prvih činjenica koja je dovela Jašu Tomića na stub javne kritike bila je ta što je on već krajem 19. veka bio protiv opšteg političkog kursa jugoslovenstva, i tvrdnje da su Srbi i Hrvati jedan te isti narod. Tvrdio je da su Srbi i Hrvati dva veoma bliska, ali različita naroda. Zbog toga je bio označen kao antijugosloven. Držao se devize: Ako čovek u mladosti nije levičar, on nema srca, ako čovek u starosti nije desničar, onda nema pameti. Smatralo se tako da je izdao socijalističku ideju, rekao je akademik Vasilije Krestić, koji je dodao i to da se Jaša Tomić zalagao za direktno pripajanje Vojvodine Srbiji, u novoj državi Kraljevini SHS.
Quote:
ŠTA JE SVE BIO
ZAŠTO istoričari, uz ime Jaše Tomića, najčešće koriste reč kontroverzan? Stoga, što je Tomić u mladosti bio oduševljeni sledbenik Svetozara Markovića, a krajem 19. i početkom 20. veka neprikosnoveni vođa vojvođanske Radikalne stranke.
Bio je i dobrovoljac u Bosansko-hercegovačkom ustanku 1875. i srpsko-turskom ratu 1876. godine, učesnik Timočke bune, gotovo četiri decenije saradnik i blizak prijatelj Nikole Pašića, ogorčeni protivnik dvojice patrijarha, Germana Anđelića i Georgija Brankovića, nepomirljivi protivnik političara Svetozara Pribićevića i istoričara Ilariona i Dimitrija Ruvarca, dopisnik "Zastave" iz balkanskih ratova, internirac u Mađarskoj tokom Prvog svetskog rata, pisac i publicista.
Re: Хммм
Vide, kao sto ti vec rekoh, ne verujem u istoricarsku objektivnost neuravnotezenih ljudi i ostrascenih ideologa.
Takvi ne pisu istoriografiju, nego romane sa tezom.
* * * * * When I tell you, a cat must have THREE DIFFERENT NAMES
Re: Хммм
Аха, значи ти најпре прочиташ биографију аутора, а књигe и не читаш ако аутор није "подобан". То су навике из оног црвеног времена.
------
Koncept Velike Srbije podrazumeva jedinstvenu srpsku drzavu u koju ce biti ukljucene sve srpske zemlje i glavnina srpskog naroda bez obzira na veroispovest. Sto znaci za bratsko jedinstvo Srba pravoslavaca, Srba katolika, Srba muslimana, Srba protestanata i Srba ateista.
/ dr Vojislav Seselj
Re: Хммм
Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације
Предговор
Писати на тему, која је од егзистенцијалног историјског значаја за српски народ и вековима обликовала нашу колективну судбину, захтева улагање много напора да се аутор ослободи емоција и предрасуда, да пише трезвено, разложно, сталожено и аргументовано. Само тако се може објективно и непристрасно апсолвирати дефинисани проблем, а његова успешна обрада, поред сазнајно-научног аспекта, може имати својеврсну делатну снагу и подстицај на сасвим конкретне облике друштвеног понашања. При томе критеријум истинитости увек мора доминирати над начелима корисности, потискивати пристрасност и непрекидно инсистирати на упорном преиспитивању постигнутог сазнања. Кад год неки Србин пише о хрватству, не може се ослободити утиска стравичних јасеновачких кланица и крашких јама као масовних гробница. Међутим, и ту је потребна велика доза хладнокрвности и сумњичавости, јер су ти злочини приписани једном малом народу који је тешко страдао кроз историју, који је скоро потпуно уништен, а чији су остаци већ једва препознатљиви у преосталим сићушним чакавским енклавама. Главни извршиоци злочина над својом православном браћом махом су Срби католици, инструментализовани као слепо оруђе у рукама традиционалних српских непријатеља. Та велика истина више од једног века присутна је и препознатљива свуда око нас, али заправо још никад није систематски изложена. Дуго утамничење у хашком казамату за мене је представљало велики изазов да то покушам урадити, а уједно робијање осмислити и учинити сврсисходним. Предајући суду јавности резултате четворогодишњег рада, осећам потребу да, надам се, крајње критички расположеном читаоцу, изнесем неколико уводних напомена.
1. Методолошки приступ у овој студији заснива се на чињеницама и премисама које су већ одавно утврђене, вишеструко провераване и потврђиване у историографији и политичкој теорији. Огроман број светских научника одавно је у својим научним радовима доказао да је Римокатоличка црква вековима истрајно деловала као водећа светска злочиначка организација, лишена било каквих моралних скрупула и руковођена најогољенијим макијавелистичким принципима. У својој жељи за универзалном светском доминацијом није се нимало устручавала да на најсуровији начин ликвидира појединце, друштвене групе и уништи целе народе, ако су јој стајали на путу и макар пасивно се супротстављали. То је прва премиса методолошког приступа. Друга представља чињеницу да је хрватски народ историјски заиста постојао, да је припадао словенском народном стаблу и имао сопствени језик, чакавски, изворно близак западнословенској језичкој групи. Трећа је премиса да је тај народ турским најездама скоро потпуно уништен и да се његово историјско име сачувало искључиво као обележје врло танког слоја феудалне властеле, коју су угарски владари једноставно преселили из угрожене и опустошене чакавске у страну, кајкавску, средину. Феудална властела је тако постепено свој етнички назив наметала новостеченим кметовима. Четврта премиса казује да су међу данашњим “Хрватима” веома ретки они који имају било каквог генетског додира са изворним хрватским становништвом. По свим историјским показатељима, њима је као Србима католицима хрватско име организованом акцијом Римокатоличке цркве у маси наметнуто тек у другој половини деветнаестог века. Пету премису представља чињеница да су стотинама година “Хрвати” представљали инструмент Ватикана и разних западних сила у њиховој антисрпској најезди.
На основу тих пет премиса у склопу примењеног методолошког приступа конституисао сам основну хипотезу, изражену већ кроз наслов студије. Данашњи “хрватски народ” вештачка је креација Римокатоличке цркве, унапред замишљена као инструмент једног злочиначког пројекта, утемељеног на тежњи да се српски народ уништи унијаћењем, покатоличавањем или потпуном физичком ликвидацијом, како више не би представљао препреку даљем прозелитском продирању на источноевропске просторе. Пројекат није унапред дат као готов и заокружен. Он је постепено сазревао, имајући у првој фази илирску, а у другој југословенску опцију. Међутим, природа римокатоличких злочина над српским народом истоветна је. Суштински се она не разликује током Првог и Другог светског рата и грађанских ратова у Југославији током деведесетих година.
Методолошки поступак је определила чињеница да постоји богата научна и публицистичка литература која исцрпно третира појединачне аспекте проблема. Зато ова студија није класичног истраживачког карактера. Аутору нису била потребна истраживања по архивама и музејима. Истраживао сам већ објављена дела и настојао да систематски обрадим њихове резултате у склопу унапред одређене тематике. Притом сам проучавао четири врсте дела: радове романтичарски настројених писаца хрватске памфлетске историографије, озбиљна научна дела са израженим критичким приступом, дневнополитичку публицистику и јавне наступе истакнутих идеолога, као и публикације мемоарског карактера. Свака анализа текста је такође морала бити критички интонирана и непристрасно елаборисана. У ову студију сам укомпоновао опширне цитате из проучаваних дела. Због аутентичности ауторских ставова чинило ми се да је примереније прецизно цитирање него препричавање. Кроз препричавање не бих могао да избегнем сопствену субјективну интерпретацију. Наравно, и сам избор цитата увек мора бити субјективан, али се надам да они својом упечатљивошћу довољно потискују негативни уплив субјективности селекције. Чињенице су морале да потискују емоције, али и саме да буду преиспитиване поређењем њихове интерпретације од стране различитих аутора. Наравно, нису могла бити обухваћена сва расположива дела, па сам настојао да одаберем најквалитетнија, најрепрезентативнија и најрелевантнија. Колико сам у томе успео није моје да просуђујем, јер свака селекција неминовно носи лични печат оног ко је проводи, мотивисаног сасвим одређеним циљем. Рачунам на беспоштедну и аргументовану научну критику.
2. Унапред проблем по себи представља хрватска памфлетистичка историографија, актуелна политичка публицистика и мемоарска грађа. Све је то максимално идеологизовано у функцији основне римокатоличке доктрине. Њима иде на руку и данашњи поглед на свет креатора глобализма који су Србе жигосали као светски проблем, а сврстали се на страну традиционалних српских непријатеља представљајући их као оличење правде и правичности. При сваком покушају преиспитивања наметнутих идеолошких образаца и квазиетичких вредности можемо сагледати колико се воља за моћ преобликовала у контролу људског ума и успела да своју тоталитарну природу представи као највише демократско достигнуће. Постоји проблем вештачког обликовања људске мисли и начина разумевања стварности кроз функционисање западних демократских система, како би се што лакше одржала на власти постојећа светска финансијска и политичка елита, а при томе сачувала и проширила све своје привилегије. То систематско обликовање се врши контролом главних медија и усавршеним средствима манипулације, у оквиру глобалног медијског поретка којим доминирају најјаче индустријске силе и њихове мастодонтске корпорације. Одсуство сваке контроле над њиховим манипулативним техникама и пропагандним пројектима правда се начелом слободе штампе. Јавни и закулисни центри моћи не трпе никакву алтернативу нити диверсификацију приступа медијима, изворима информисања, проверавање чињеница итд. Медији су једноставно сфера у којој нема никакве демократизације, а сваки захтев да се она као процес и на том пољу покрене најогорченије се на нож дочекује од америчких центара политичке и финансијске моћи, као доминантних у данашњем свету.
Идеализована слика западне демократије медије представља као поуздане и свеприсутне, пркосне и тврдоглаве, до заједљивости критички расположене и непоткупљиве, актере политичког процеса који пожртвовано чувају слободу говора и обезбеђују право грађана да буду о свему обавештени. Али кад се дирне у окоштале идеолошке стереотипе и доктринарне предрасуде, непоћудног гомила одмах френетично оптужује за “говор мржње” и заменом теза он постаје извор нетрпељивости. Медији на Западу никада нису били неслободнији и политички инструментализованији. Владари света и њихове полуконспиративне централе убеђени су да је криза демократије проузрокована њеним неумереностима. Да би се демократија сачувала људи се морају свести на идиотизам просечности, мора им се наметнути апатија и послушност, а пажња заокупити периферним збивањима, сензацијама и сплет-кама. Огромна већина грађана угрожава демократију тако што се супротставља њеној инструментализацији и крајњој формализацији од стране политичке елите, привредних корпорација и најснажнијих финансијских институција. Уосталом, демократија је увек била поштапалица “за код куће”. На међународној сцени, у односима између великих и малих држава, никада се није покушавао створити ни привид демократичности. Само претње, уцене – језик ултиматума.
Западњачки медији су, по директним америчким и ватиканским инструкцијама, максимално инструментализовани да хорски декламују антисрпске лажи и клевете, чији је основни циљ да у очима светског јавног мњења злочинци и жртве међусобно замене своје историјске улоге. У тој извитопереној свести стварне жртве геноцида постају његови злочиначки актери. “Јадни” Хрвати и босански муслимани су миљеници новог светског поретка, а Срби стална мета за одстрел. Ако неко жели да се преко ноћи прослави, најједноставнији је начин да, путем штампе, телевизије или публицистике, пласира што грознију и бесмисленију измишљотину, којом ће се цели српски народ додатно приковати за стуб срама. У том смислу су верне слуге пронашли и у свим српским земљама. Прозападне политичке партије, медији и такозване невладине организације за новац служе непријатељима сопственог народа и боре се против његових егзистенцијалних интереса. И за њих лажна, илузорна свест, хрватска или муслиманска “самосвест”, представљају узор истинитости и племенитости, а трагедија сопственог народа предмет презира и ниподаштавања. На јавној сцени страни плаћеници су толико бучни, да успевају у други план потиснути трезвено и разложно расуђивање српских интелектуалаца, који се не продају за шаку долара; који нису спремни да личну савест и академски морал жртвују за љубав солидне материјалне ситуираности на основу исплата на шалтерима западних амбасада или преко рачуна сумњивих фондација.
3. Наравно да сам свестан ограничене веродостојности сваког личног сведочења и крајње субјективности мемоарске грађе. Писац аутобиографског списа сопствена животна искуства и виђење историјских збивања којима је присуствовао или чији је важан актер био, не може а да не усмери према одређеном циљу. Тако се телеолошки приступ најчешће своди на потребу да се сопствена улога прикаже у што лепшем светлу, да се накнадно оправдају одређени поступци или конструише варијанта рационализације укупног сопственог понашања. Тако свако раније стечено искуство поприма актуелни смисао, а реконструкција историјског догађаја практичну, односно употребну политичку вредност. При том се накнадно настоји логички повезати и оно што је избијало потпуно спонтано, искрсавало сасвим неочекивано и, по првобитној рецепцији, реметило нормални ток одређеног процеса. Оно што је раније било потпуно непредвидиво сад се третира као једино могући и природан исход. Сад кад се напокон исход зна, одједном су свима јасни и смисао и сврха догађаја, као и њихово узрочно-последично ситуирање у друштвену и историјску целину. Сваки реализовани аутобиографски пројекат више је акт садашњег политичког деловања него саставна компонента претходних и описиваних. Уз то је резултат преиспитивања сопствене улоге у жељи да се она улепша, оправда или одбрани. И увек се то чини на вредносним постулатима садашњице који опредељују накнадни концепцијски оквир који мемоариста следи. Нема ту никакве спонтане аутентичности, коју могу пружити дневничке белешке, али се зато може пружити јединственост и целовитост погледа, кохерентност излагања и логична конзистентност сопственог става. Прегледност целине се постиже и на рачун отворености, непосредности и објективности.
Писац мемоара увек нешто прикрива јер је њему апологија сопствене личности по природи ствари важнија од истине. Многи су благовремено крали документарну грађу, аутентична сведочанства о стварним догађајима, да би им накнадним ексклузивним тумачењем улили лични печат. Зато је увек важније оно што аутор мемоарског списа прећуткује од онога што на сва звона разглашава. Износе они у јавност мањи или већи део истине, али никада и целу истину. За целовиту истину увек је важније оно прећутано од изреченог. Али сваком аутобиографијом човек непогрешиво сведочи о себи и својој личности, а критичким анализирањем написаног лакше се продире до сакривеног. Нови квалитет вредности доноси упоредно мемоарско сведочење више актера истог политичког историјског збивања, поготово кад су они припадали супротстављеним странама. Тамо где су им фактографски искази и анализе подударни, постигнут је врло висок степен истинитости, док у случају крајњег разилажења ставова и тумачења, опет имамо на располагању драгоцену подлогу за непристрасно критичко проучавање.
Управо у том светлу треба посматрати аутобиографске списе хрватских националних идеолога, посебно Стјепана Радића, Анте Павелића и Фрање Туђмана. Није нимало случајно што је у оквиру свог главног дела, по узору на Адолфа Хитлера, Туђман компоновао аутобиографску прозу и идеолошку студију, стављајући тако себе у епицентар историјских збивања и представљајући се као њихов врхунски креатор.
У правој галерији људских наказа и моралних мизерија, којима обилује хрватска историја у последња два века, Фрањо Туђман је био најуспешнији и као теоретичар и као политички практичар. Без сумње, историјске околности су му максимално ишле на руку, али се његов лични уплив свакако не може занемарити. Туђман се једноставно доказао као синтетичка реинкарнација Анте Старчевића и Анте Павелића, која је до крајњих консеквенци извела њихову идеологију, политички програм и методе деловања. Поврх тога, он је успео да колосалну хрватску историографску лаж уклопи у вредносна опредељења глобализма као усавршене планетарне варијанте тоталитаризма. Уз свесрдну помоћ Ватикана, Туђман је постигао да се у улози настављача јасеновачког геноцида и покретача великог српског крајишког егзодуса појаве Американци и западни Европљани. Оно што нису успели Франц Јозеф I и Адолф Хитлер, реализовали су Јован Павле Други, Хелмут Кол и Бил Клинтон. Креирали су монструозну државну творевину, чије темеље одржавају искључиво антисрпска мржња и нетрпељивост. Али, уверен сам да ни та творевина не може бити вечита, као и ништа друго што је на злу саздано.
4. Ову студију сам писао кроз пуне четири године хашког заточеништва. Све цитиране књиге и многе из којих цитате нисам вадио, доносила ми је у Хаг моја супруга Јадранка Шешељ. Поред дела из моје личне библиотеке, која сам деценијама тематски прикупљао, Љиљана Михајловић и Филип Стојановић савесно и педантно су ми проналазили и фотокопирали бројна стара издања, до којих је прилично тешко доћи. На рукопису завршавам рад данас, кад улазим у нову фазу моје хашке борбе, потенцијално судбоносну. Више од хиљаду страна руком писаног текста оставио сам на чување у централи Српске радикалне странке у Београду. Жао ми је ако су се приликом прекуцавања поткрале грешке у именима појединих историјских личности или датумима одређених збивања. Могућности за исправке и коначну редакцију једноставно нисам имао. Одлагање штампања до изласка из затвора такође није долазило у обзир јер сам свестан да се из хашке тамнице ретко који Србин жив враћа. Не брине ме то много. Навикао сам већ на чињеницу да ми је робија својеврсна животна судбина. Зато ме непрекидно окупира мисао да и њу треба искористити у политичкој борби. Страдање човека појединца није толико битно. Нација је угрожена и због тог разлога ниједна жртва за њен спас није прескупа. Зато ме надахњује историјски пример Ђакона Авакума и Старог Вујадина. Могу ме везати, али ме не могу спречити да пркосим, увек и где год се нађем. Одржава ме пркос, а снагу улива бескрајна вера у Бога, Српство и Русију.
У Хагу, 10. новембра 2006. године
Војислав Шешељ
------
Koncept Velike Srbije podrazumeva jedinstvenu srpsku drzavu u koju ce biti ukljucene sve srpske zemlje i glavnina srpskog naroda bez obzira na veroispovest. Sto znaci za bratsko jedinstvo Srba pravoslavaca, Srba katolika, Srba muslimana, Srba protestanata i Srba ateista.
/ dr Vojislav Seselj
Quote:Аха, значи ти најпре прочиташ биографију аутора, а књигe и не читаш ако аутор није "подобан". То су навике из оног црвеног времена
Naravno, Vide, da se najpre informisem o autoru, a onda bacim pogled na ono sto je pisao. Jednostavno, to radim zato sto nemam vremena da citam nedovoljno kvalitetne knjige. Ali to nema nikakve veze sa politickom podobnoscu.
Vide, zao mi je, ali ja nisam mogla steci navike iz "crvenog vremena", najpre zato sto se kao licnost nisam formirala u vreme crvene ideologije, a potom zato sto sam iz nekomunisticke porodice, te nisam trpela tu vrstu uticaja.
* * * * * When I tell you, a cat must have THREE DIFFERENT NAMES
Re: Хммм
Па сад!
Ако неко већ након пар првих реченица у некој књизи, или у сваком случају након пар првих страница, није у стању да бар оквирно процени квалитет текста који је пред њим, не би требао ни да чита. Мислим онако генерално - ништа. Боље нека се карта или игра билијар.
С друге стране ако је некоме потребно да прво види моралнополитичку подобност аутора текста, онда поново не треба да чита. Џаба троши време.
Тада тај спада у ону категорију људи коју описује једна анегдота из бурног почетка 90-их година кад су, у једној вишенационалној средини, колеге на послу разговарале углавном о актуелној политичкој ситуацији у земљи, и један Туђманов обожавалац изјавио да је Фрањо све у праву што каже. Кад су га остали упитали шта је то Фрањо рекао, овај веселник је признао да ту појединост не зна али да зна да је у праву.
Re: Хммм
Jure, kada pogledas biografiju autora ti iz nje vidis njegovo obrazovanje - odnosno da li je autor kompetentan da uopste govori o odredjenoj problematici, potom vidis vremenski okvir i krug ideja u kojima se kretao, te vec unapred znas da li doticna knjiga spada u korpus prevazidjenih naucnih teorija, kao sto su npr. one rasisiticke, onda mozes na osnovu biografije i da uocis i mogucu motivaciju da se nekim problemom bavi - sto ti nesto kazuje i o tome u kojoj meri mozes da ocekujes objektivnost u iznosenju i prikazu cinjenica, odnosno da li ce autor selektivno birati cinjenice ili ce iznositi sve relevantne cinjenice. Tu nije rec o moralno-politickoj podobnosti, nego o tome da li je neko kadar da se nepristrasno i utemeljeno i iz razloga naucne radoznalosti bavi odredjenim pitanjem.
Onda otvoris knjigu i vec nakon prvih nekoliko strana, a cesto i nakon prvih nekoliko recenica procenis i kvalitet njegovog pisanja. Doduse, nekada ti je dovoljan samo naslov, da pretpostavis sta od te knjige mozes da ocekujes.
Ako je tvoja procena da autor papagajski ponavlja ideje i prikazuje cinjenice na nacin sa kojim si vec suvise dobro upoznat, ne donoseci nista novo - kog bi vraga uopste gubio vreme na takvu knjigu.
* * * * * When I tell you, a cat must have THREE DIFFERENT NAMES
Hrvat, optuzen u Haskom tribunalu zbog ratnih zlocina nad Srbima, pise knjigu koja ce istovremeno posluziti kao njegova odbrana pred sudom i zapocinje ovako:
Quote:Писати на тему, која је од егзистенцијалног историјског значаја за српски народ и вековима обликовала нашу колективну судбину, захтева улагање много напора да се аутор ослободи емоција и предрасуда, да пише трезвено, разложно, сталожено и аргументовано. Само тако се може објективно и непристрасно апсолвирати дефинисани проблем, а његова успешна обрада, поред сазнајно-научног аспекта, може имати својеврсну делатну снагу и подстицај на сасвим конкретне облике друштвеног понашања. При томе критеријум истинитости увек мора доминирати над начелима корисности, потискивати пристрасност и непрекидно инсистирати на упорном преиспитивању постигнутог сазнања. Кад год неки Хрват пише о српству, не може се ослободити утиска стравичних четничких кланица и масовних гробница
* * * * * When I tell you, a cat must have THREE DIFFERENT NAMES
Re: Хммм
Email This To a Friend
Topic Commands
Click to receive email notification of replies 
Click to stop receiving email notification of replies